„Vučić greši, Srbija i Kosovo ne mogu sami da se dogovore“

DW: Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je nedavno u intervjuu za RTS izjavio da bi Srbija i Kosovo možda i uspeli da se dogovore, da su ih strane sile ostavile na miru. Kako Vi to vidite? Da li Srbija i Kosovo mogu da reše svoje probleme same?

Naim Rašiti: Ne, zato što dijalog u Briselu nikada ne bi ni počeo bez pritiska međunarodne zajednice i nikakvog dogovora neće biti bez velikog angažovanja međunarodne zajednice.

To nije bila korektna izjava srpskog predsednika, pogotovo jer je on takođe rekao da pre bilo kakvog dogovora sa Kosovom, Srbija traži garancije međunarodne zajednice, i takođe želi nagradu od međunarodne zajednice. On u osnovi želi da Evropska unija uvidi kakve su kompromise Srbija i Kosovo napravili i da nagrade lidere i njihove zemlje.

Što se kosovske strane tiče, ona će odbaciti svaki dijalog sa Srbijom bez prisustva međunarodne zajednice. Oni se plaše i ne veruju da sa Srbijom mogu da se dogovore o bilo čemu. Tako da za dugo vremena ne vidim nikakve izglede za dijalog, i za neki dogovor između Kosova i Srbije na način kako su to učinili Makedonija i Grčka. To su dakle izjave koje ne odgovaraju stvarnosti.

Na sastanku u Poznanju, u okviru Berlinskog procesa, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini izjavila je da, dokle god su na snazi takse koje je Priština uvela na proizvode iz Srbije i Bosne i Hercegovine, ne vidi uslove za obnavljanje dijaloga Prištine i Beograda na najvišem nivou. Istovremeno, kosovski premijer Ramuš Haradinaj rekao je da je Priština spremna da ukine takse, ali samo ako Beograd prizna nezavisnost Kosova. Kako izaći iz te pat-pozicije?

Da, to je politika Evropske unije, ali ja ne mislim da će Kosovo ukinuti takse pod datim okolnostima, čak ni ako bi Merkel i Makron pokušali da ih u to ubede kako bi se stvorili preduslovi za dijalog. Ne vidim nikakve izglede za skori dijalog u datim uslovima, a i ne vidim da Kosovo i Srbija menjaju svoje pozicije.

U poslednje vreme ponovo se spominje potreba većeg angažovanja Vašingtona? Da li bi to doprinelo pronalaženju rešenja za Kosovo?

Mislim da će se uskoro pojačati uloga SAD u dijalogu. Ali niko nije zainteresovan, pa ni Vašington, da se taj dijalog vodi van okvira EU. Jer, na kraju krajeva, taj dijalog je i pokrenut uz angažman Evropske unije, a i Srbija i Kosovo se slažu da bi ga trebalo staviti u paket zajedno sa strategijom proširenja Unije za Zapadni Balkan. SAD će očigledno pojačati svoj angažman i pokušaće da pomognu u stvaranju preduslova, da pomognu da se ubrza proces dijaloga u predstojećim mesecima. Ali za svaki napredak nužno je da se Srbija i Kosovo približe sporazumu, a za sada to nije na vidiku.

Ako se u pregovore više uključi Vašington, da li bi onda trebala i Moskva da bude uključena?

To je upravo jedan od razloga zbog čega se dijalog ne želi staviti van okvira EU. Niko ne želi da se Rusija uključi u proces. U okviru dijaloga sa EU mislim da neće biti mesta za Rusiju

Rekli ste da niko ne želi Rusiju, ali Srbija je želi.

Verovatno da. Razlog je što srpski predsednik želi da konačni sporazum bude prihvaćen i od strane Rusije, jer bi mu to olakšalo život. Ali on je svestan ograničenja ruskog uticaja u tom procesu, i svestan je odnosa između Rusije i EU, i Rusije i SAD. On razume situaciju, tako da on neće insistirati na tome. Lideri Srbije svakodnevno razgovaraju sa SAD o dijalogu, a mnogo manje sa Rusijom. Oni razumeju da se tu radi o procesu sa SAD i EU.

A kakvu bi ulogu onda trebalo da ima Evropska unija?

Ključna slabost Evropske unije u tom procesu, koji je istovremeno i mirovni proces, jeste nemogućnost da se strankama otvori evropska perspektiva. A samo sa tim adutom u ruci Nemačka i Francuska mogu da ubede Srbiju i Kosovo da postignu sporazum.

Pre nekoliko dana u Tirani je potpisan sporazum Kosova i Albanije o ujedinjavanju i koordinisanju njihovih spoljnih politika koji uključuje i zajedničke ambasade. U Beogradu se nedolazak kosovskih i albanskih predstavnika na skup u Sarajevu tumači kao prvi konkretan potez te zajedničke spoljne politike. Prema rečima kosovskog ministra spoljnih poslova Bedžeta Pacolija, ta koordinacija Prištine i Tirane korisna je za realizovanje kosovskih i albanskih nacionalnih ciljeva. O kojim se to ciljevima radi?

To je dugoročni projekat koji je započeo još tamo 2010, kada su počeli da se zajednički koriste neki konzulati i ambasade. Za Albaniju je glavni cilj da olakša lobiranje za Kosovo, da ga prizna više zemalja i da ono postane vidljivije u regionu i u svetu. To je ključna agenda. To želi i Priština.

Ne smatram da se tu radi o nekom ujedinjenju Albanije i Kosova. Građani obeju zemalja znaju da se ne radi o tome i oni ne veruju svojim liderima. Pravi problem lidera te dve zemlje jeste da oni svoj posao kod kuće rade tako loše, da onda idu sa ovim nacionalnim diskursom, provociraju, da bi se prikrile greške. Prošle godine je to bilo u Albaniji, ove godine na Kosovu. Neki od kosovskih lidera to čine kako bi skrenuli pažnju sa tekućih i rastućih problema koje imaju Albanci na Kosovu.

S druge strane, oni se pretvaraju da prete ili izazivaju Evropsku uniju, kako bi postigli napredak u pregovorima o pridruživanju i oko vizne liberalizacije za Kosovo. Da, to su apsolutno izjave koje ne nailaze na dobar odjek u regionu, ali ako pogledamo podatke o percepciji građana, niko u to ne veruje i ljudi ne žele da se ujedine. Ljudi na Kosovu žele da imaju svoju državu i svoje institucije. Ali očigledno je da će zbog sopstvenog neuspeha, elite nastaviti s takvim izjavama. Radi se o populizmu u odsustvu napretka u izgradnji države i ekonomskog i društvenog rasta u obe zemlje.

Da li je u toj situaciji uopšte realno da međunarodna zajednica stoji po strani i pusti Beograd i Prištinu da se sami dogovaraju?

Bilo bi dobro kada bi dve strane mogle da se dogovore, ali preduslov za to je da imaju poverenje jedna u drugu. I da postoji jasan okvir za rešenje problema. Za sada to ne vidim. Sa Beogradom bi moglo da se pokuša, ali na Kosovu ne vidim nijednog lidera ili strukturu koja prihvata da sedi sama i pokuša da reši problem sa Srbijom. Za to je prerano i to je daleko od stvarnosti.

Ali, na kraju krajeva, nije bitno gde oni sede i ko olakšava dijalog. Kako to sada vidimo, ni nakon ogromnog pritiska i napora međunarodne zajednice, dijalog ne napreduje, jer Srbija i Kosovo još uvek nemaju volju da to urade. A kada strane to ne žele, ne možete im nametnuti volju da to reše. Zato je od vitalnog značaja da obe strane žele da se ozbiljno i nepovratno angažuju u tom dijalogu kako bi se pronašlo rešenje u godinama koje dolaze. Da li se one pritom slažu u okviru rešenja bez promena granica, ili sa posebnim statusom za sever, ili sa promenom granica – to nije važno.

Lideri Srbije i Kosova moraju da ubede i svoje ljude, i međunarodnu zajednicu da su ozbiljni akteri, da traže aranžman koji funkcioniše, koji ih vodi u Evropsku uniju i koji rešava pitanja iz prošlosti, iz sadašnjosti i buduće odnose. A to je ono gde su elite i u Srbiji i na Kosovu neuspešne. Niko ne veruje da se oni ozbiljno trude, ni u njihovim zemljama, ni na međunarodnom planu. I ja isto tako ne mislim da su ozbiljni i da su zaista voljni da to reše.

Naim Rašiti je politički analitičar iz Prištine i izvršni direktor nezavisnog i nadstranačkog trusta mozgova „Balkans Policy Research Group“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android