Balkan u fokusu nemačkog predsedavanja EU
27. jun 2019.
DW: Gospodine Reljiću, kako bismo iz ugla Berlina u ovom trenutku mogli da sagledamo politiku proširenja: da li Berlin drži dosadašnji kurs, da li je interes za Zapadni Balkan smanjen zbog unutrašnjih pitanja Nemačke i EU ili je on pojačan zbog nemogućnosti Brisela da reši neke od otvorenih problema u regionu?
Dušan Reljić: Nesumnjivo je da je Nemačka najvažnija država-članica EU kada je reč o proširenju Unije. Nije opravdano mišljenje da je politika proširenja nešto što se utvrđuje u Briselu i tako sprovodi. Politika proširenja je i dalje u potpunoj nadležnosti zemalja-članica. Tek kada među njima postoji dogovor, onda Evropska komisija dobija nalog kako da sprovodi pojedine detalje te politike. Zemlje-članice u svakom trenutku imaju mogućnost da zaustave ili promene tu politiku.
Nemačka u tom sklopu igra najznačajniju ulogu, ne samo zbog toga što su zemlje jugoistoka Evrope najviše povezane s Nemačkom, nego i zbog toga što već dugi niz decenija Nemačka, zajedno sa SAD, među zapadnim zemljama ima najveći uticaj na politička zbivanja u Jugoistočnoj Evropi. Nemačka je stavila do znanja i da ima interes da nastavi da utiče na zbivanja na tom području. U još nezvaničnim papirima koji se pripremaju za nemačko predsedavanje EU koje će biti u drugoj polovini 2020. godine, stoji da će dva težišna spoljnopolitička pitanja biti situacija u Africi i Zapadni Balkan. Zato smatram da postoji kontinuitet nemačkog zanimanja za jugoistok Evrope koji možda u pojedinim trenucima nije tako izražen zbog unutrašnjih pitanja Nemačke i EU.
Ponovno odlaganje početka pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, blokada dijaloga Beograda i Prištine, BiH bez promene statusa na evrointegracionom putu, sve to je dovelo do situacije koju mnogi opisuju najblaže kao zastoj, a neki i kao samrtni ropac politike proširenja EU. Kako Vi ocenjujete trenutne prilike?
Ja pokušavam da zamislim jednu drukčiju situaciju. Naprimer da ekonomski rast u zemljama koje žele da pristupe EU iznosi sedam do osam procenata godišnje, da su pitanja pravne države i demokratije u boljoj situaciji. Sve to bi značilo da ne bi bilo prepreka da se ubrza politika proširenja EU. Ali pošto je privredni rast skroman, od dva do četiri odsto, pošto postoje ozbiljna pitanja kada je reč o poštovanju pravne države i funkcionisanja demokratije u celini, sve to otežava kandidature tih zemlja i udaljava ih od EU.
Na drugoj strani, EU će prvi put od svog postojanja biti krnja izlaskom Velike Britanije. Unutar Unije postoje nedoumice da li postojeći ekonomski, politički i socijalni modeli zemalja-članica proizvode tu situaciju koju karakteriše jačanje populizma. Postoji mnogo toga unutar EU što je dovodi u nedoumicu i podstiče da sumnja sama u sebe, dok sa druge strane kandidati za članstvo nisu u dobrom položaju. U tom sklopu nezadovoljavajućeg stanja sa obe strane treba da se traži odgovor na pitanje zašto je politika proširenja zastala.
Da li Berlin deli poziciju francuskog predsednika Emanuela Makrona koji želi da prvo dođe do reforme EU ili je bliži poziciji Evropske komisije čiji se zvaničnici zalažu za paralelan proces integracije i proširenja Unije?
Emanuel Makron je uvek naglašavao da želi produbljivanje evropske integracije pre nego što dođe do sledećeg proširenja. Signali Berlina su bili dosta uzdržani jer svako produbljivanje EU-integracije znači i više zajedničkog novca i raspodele unutra EU. To prelivanje novca iz jedne države u drugu birači teško prihvataju. U Nemačkoj koja ima odlične ekonomske pokazatelje postoji bojazan da bi one zemlje koje imaju slabije ekonomske pokazatelje, posebno na jugu, mogle da zahtevaju veću preraspodelu.
Kada govorimo uopšteno o odnosu Berlina i Pariza kao „motoru EU“, da li trenutno vidimo neki „kvar“ ili je potrebno samo „zameniti ulje“ da bi stvari profunkcionisale?
„Ulje“ u odnosima država u Evropi uvek je bio zajednički interes da se kroz integraciju EU podstakne privredni rast čime bi se lakše rešavala socijalna pitanja i ubrzalo blagostanje koje je osnovni cilj EU. Međutim, stvaranjem evra nastala je situacija u kojoj su neke zemlje sa severa Evrope, kao što su Holandija ili Nemačka, produktivnije od drugih koje su na jugu. One kroz jedinstvenu valutu imaju korist, dok druge, kao što je Francuska, imaju velike probleme. Italija od uvođe evra do danas nije zabeležila privredni rast. To su protivrečnosti koje će zahtevati da se mnoge stvari u EU preispitaju.
Iz mnogih problema nastaće novi kvalitet, ali niko ne može da predvidi kada i kako će to biti. U Nemačkoj se očekuje promena na čelu Vlade, francuski predsednik će hteti da bude ponovo izabran i očekuje se nova dinamika između novih partnera. To će biti prilika kada ćemo videti da li francusko nemački dvojac još može brzo i zajednički da „vesla“.
Kako se trenutni odnos Berlina i Pariza oko unutrašnjih pitanja EU reflektuje na proširenje i Zapadni Balkan? Imali smo priliku da vodimo da se nemačko-francuska inicijativa deblokade dijaloga Beograda i Prištine završila bez rezultata i otkazivanjem sastanka u Parizu. Da li Nemačka i Francuska nemaju tu političku težinu da reše to otvoreno pitanje na Balkanu?
Problemi koji postoje na jugoistoku Evrope, pre svega secesija Kosova, su vrlo teški. Nigde ne stoji da bilo ko sa strane takva pitanja može brzo da reši. Možda je olako obećavana brzina koja se iznova pojavljivala kada je Zapad pristupao tom problemu, uticala na prevelika očekivanja, prvo od berlinskog skupa, a onda se i previše značaja pridaje otkazivanju sastanka u Parizu. Nije povoljan trenutak za brza rešenja u odnosima Beograda i Prištine ili u odnosima među pojedinim delovima BiH.
Ne bih iz toga izvlačio zaključak da opada mogućnost Berlina, Pariza i Vašingtona da utiču na prilike u regionu. Bilo koje rešenje koje će tu nastati neće moći da se ostvari, a da u tome ne učestvuju zapadne zemlje i Rusija. Tek onda, ako se stvori jedan konsenzus unutrašnjih i spoljnih činilaca, može da se očekuje ubrzani napredak. Takav konsenzus u ovom trenutku ne postoji, jer se radi o suštinskim pitanjima kao što su deoba teritorija, podela Srbije kroz samostalnost Kosova. Sve su to gotovo jedinstvene stvari u evropskoj istoriji i bojim se da ćemo još dugo biti u jednoj nerazjašnjenoj situaciji.
Nemačka je, kada je reč o podeli, odnosno razmeni teritorija, kao rešenju za kosovsko pitanje prilično jasna: Berlin kaže da nema podele i razmene teritorija. Ali, da li istovremeno nudi neku alternativu kada je reč o mogućem rešenju tog, možda i najtežeg, problema u regionu?
Pretpostavljam da to ide u pravcu onoga što je dugo vremena bilo pravilo za koje su se zalagale zapadne vlade, pa i Vlada u Berlinu, a to je da treba tražiti rešenje koje neće dirati one granice koje su nastale 1999. godine, a koje će se zasnivati na unutrašnjem jačanju autonomije Srba na Kosovu. Tu već postoji suštinski problem, a to je da pet država-članica EU nisu prihvatile secesiju Kosova i da u Savetu bezbednosti dve od pet stalnih članica ne prihvataju samostalnost Kosova.
Stvar je teška. Prilike u regionu su teške. Možda bi bilo lakše kada bi postojao zadovoljavajući ekonomski razvoj. Jedan put do nalaženja bržeg rešenja bio bi podsticaj ekonomsko-socijalnog razvoja regiona što bi možda omekšalo kruta politička gledanja i stvorilo povoljniju atmosferu.
Ako uzmemo u obzir naredni kratkoročni period, počev do jula kada nas očekuje još jedan sastanak u okviru Berlinskog procesa, zatim i oktobar kada se očekuje odluka o početku pristupnih pregovora sa Skopljem i Tiranom, da li tu vidite mogućnost konkretnih pomaka i oživljavanje procesa proširenja na Zapadnom Balkanu?
Ne očekujem mnogo. Ukoliko kancelarka Merkel bude uspela da ostvari svoja obećanja i Skoplje započne pristupne pregovore, to bi bio pozitivan korak. Mislim da međunarodne kulise, kao što su sastanci Berlinskog procesa, suštinski ne pomeraju situaciju, ali i da sam početak pregovora sa Severnom Makedonijom nije nešto što će odjednom situaciju u celom regionu bitno da promeni.
On što je veoma bitno jeste da li će region uspeti da brže ekonomski rasta, a trenutno ne vidim nikakve naznake da bi to moglo da se dogodi. Samim tim neće biti ni mogućnosti da se popravi položaj u svakodnevnom životu ljudi. Ono što utiče na političku situaciju u najvećoj meri, jeste da li su ljudi zadovoljni svojim životom. Sva ispitivanja javnog mnjenja u regionu pokazuju da nisu zadovoljni. Njima je pitanje proširenja EU sve manje bitno, a više im je bitno kakva je to politika kod kuće koja ih drži u takvoj situaciji.
Dušan Reljić je šef briselske kancelarije nemačke fondacije Nauka i politika. Bavi se aktuelnim dešavanjima u zemljama Zapadnog Balkana. Fondacija Nauka i politika savetuje Bundestag i nemačku vladu po svim pitanjima spoljne i bezbednosne politike.