„Ljudi ’iz šume’ na vlasti i u Srbiji i na Kosovu“
18. jun 2019.
Autorski tekst profesora Olivera Jensa Šmita za Noje cirher cajtung (NZZ) počinje osvrtom na nedavnu izjavu premijerke Srbije Ane Brnabić koja je rekla da u pregovorima sa kosovskom vladom ima posla sa ljudima koji su izašli iz šume i reakciju ministra spoljnih poslova Kosova Bedžeta Pacolija koji je preko Tvitera premijerku odmah proglasio personom non grata.
Da podsetimo, Ana Brnabić je (30.5.2019.) rekla: „To su ljudi, neki od njih su ljudi, teroristi, koji su optuženi, nisu osuđeni, bili su u Haškom tribunalu. Ti ljudi su izašli iz šume zato što su izašli iz šume... Dakle, ti ljudi su bili u uniformi, oni su bili u šumi, dakle direktno iz te šume su izašli i postali lideri političkih elita u Prištini. Ja bih najviše volela da su oni izašli iz civilnog sektora i vodili neke nevladine organizacije, pa bi danas imali drugačiji dijalog“.
„Istorija antialbanskog rasizma u Srbiji“
Profesor Šmit se potom pita: „Da li je izjava Ane Brnabić potpuno netačna?“ – i piše da „odgovor na to pitanje treba potražiti u istoriji antialbanskog rasizma u Srbiji koji je nastao kada je srpska nacionalna država krajem 19. veka htela da ekspandira na jug, na provincije Osmanskog carstva u kojima su bili naseljeni i Srbi.“
„Posle 1878. godine, fokus srpske politike bio je na Vilajetu (turcizam koji znači – Velika provincija) odnosno Kosovu, sa prestonicom Skoplje, gde su živele brojne etničke grupe – i Srbi, ali samo kao manjina. Najveća grupa su bili sunitski Albanci.“
Šmit se potom vraća u noviju istoriju i piše: „U Srbiji se pravo na Kosovo opravdava istorijski i civilizacijski. Ono se, kao stara Srbija, smatra srcem srpske kulture. Albanska većina je kasno imigrirala i bila kulturno na najnižem mogućem nivou. Jedan premijer Srbije je tvrdio da Albanci imaju ostatke repova.“
„Čak i nakon srpskog osvajanja Kosova (1912), prevladale su rasističke slike neposlušnih, nekulturnih plemenskih ratnika. Kosovo je postalo unutrašnji Orijent Srbije i onda Jugoslavije, unutrašnja kolonija u koju je u međuratnom periodu poslato desetine hiljada srpskih doseljenika.“
„Između 20-ih i ranih 50-ih godina dvadesetog veka, jugoslovenske vlade, uključujući i Titove, učinile su gotovo sve da uklone Albance sa Kosova: masovni pritisak i sporazumi o preseljenju sa Turskom, opsežne eksproprijacije, diskriminacija u obrazovnoj politici.“
„Čak i kada je Titova Jugoslavija odustala od masovnog iseljavanja, žestoka represija srpskih nacional-komunista na tom području nastavila se do 1966. godine.“
„Niža rasa“
„Nakon kratke faze liberalizacije i nacionalne kao i socijalne emancipacije Albanaca (1966-1981), usledila je još jedna i poslednja faza radikalne etnopolitike Vlade Srbije i njenih pristalica. Albansko stanovništvo je 1998-99, trebalo da bude proterano sa Kosova – to je sprečila intervencija NATO. Široko rasprostranjeni antialbanski rasizam do danas sprečava da se srpsko društvo suoči sa srpskim zločinima na Kosovu.“
„Reakcije kosovskih Albanaca treba shvatiti u tom kontekstu“ objašnjava Oliver Šmit i nastavlja: „Ali oni ne uzimaju u obzir da Albanci u Srbiji nisu bili viđeni samo kao ’niža rasa’. S jedne strane, u vreme balkanskih ratova 1912-13, tome su se protivili srpski socijalisti kao Dimitrije Tucović, a s druge strane, srpski nacionalisti, pristalice teze o Arnautima, tvrdili su da su kosovski Albanci islamizovani i albanzovani Srbi.“
„Paradoksalno je“, smatra profesor Šmit, „da ta nacionalistička teorija zapravo ruši temelje antialbanskog rasizma. Ta teorija verovatno nije potpuno pogrešna, jer su u muslimanskom okruženju Srbi koji su prešli na islam zaista bili albanizovani. Međutim, ta teorija na pominje da su s druge strane, tokom vremena, i mnogi pravoslavni Albanci bili posrbljeni.“
Oliver Šmit stoga zaključuje: „Etnička nedvosmislenost na kojoj insistiraju obe sukobljene strane je, dakle krhka, i to i u diskursima nacionalista.“
„Ništa novo u istoriji Balkana“
U tekstu se dalje navodi da je još jedan razlog za ogorčenje na Kosovu zbog izjave Ane Brnabić i to što je na čelu Srbije – koja koristi svaku priliku da naglasi da je posvećena evropskim vrednostima – Aleksandar Vučić, koji je svojevremeno bio šef propagande ultranacionaliste Slobadana Miloševića i kojem, piše profesor, ne treba verovati da se stvarno promenio.
„Ali Ana Brnabić takođe daje zapažanja koja su vredna razmatranja“, piše Šmit. „Tačno je da se današnja politička elita Kosova regrutuje iz boraca OVK. Tačno je i da su oni operisali po šumovitim brdima. Isto tako je tačno da su ti borci preuzeli političku moć nakon intervencije NATO 1999.“
„To nije ništa novo u istoriji Balkana“ nastavlja Oliver Šmit i navodi primere ustanika početkom 19. veka, u Srbiji i Grčkoj, kao i partizane koji su posle 1945. došli su na vlast u Jugoslaviji i Albaniji.
Profesor naglašava da se sociokulturološki tada desilo ono što je na Kosovu moglo da se posmatra posle 1999. To je bio „dolazak na vlast nekada marginalizovanih grupa iz ruralnih područja – Drenica, srce OVK, uvek je bilo udaljeno od države i obrazovanja“.
„U komunističkoj Jugoslaviji, modernizacija pod vođstvom vlade bila je fokusirana na urbane, a ne na ruralne oblasti. Radna mesta u industriji i administraciji, bolje obrazovanje, moderno življenje, prelazak na male porodice na počecima emancipacije, posebno obrazovanih žena – sve to je na Kosovu do 1966. godine bio razvoj koji je zahvatio etnopolitički privilegovane Srbe, zatim urbanu albansku populaciju i Albance koji su koliko-toliko prihvatali sistem.“
„Tako je nastao novi sloj kosovsko-albanskog stanovništva, koji je imao koristi od komunističke modernizacije i želeo da pomogne u oblikovanju jugoslovenske države. Tito je to podsticao, a čak su i liberalni srpski komunisti često bili pod uticajem antialbanskih emocija. Srpski nacionalni komunisti videli su u autonomiji Kosova izdaju. Taj antialbanski nacionalizam, koji je podsticao Slobodan Milošević, osamdesetih se razvio u masovni pokret. Između vatre srpskog ultranacionalizma i rastućeg albanskog nacionalizma, nastao je pokret dela albanskog stanovništva lojalnog državi. Njihova želja je bila revalorizacija Kosovu kao republike unutar Jugoslavije, ali ne i otcepljenje.“
„Nasilni akteri sa margina društva“
„Ako se Brnabić žali da nema pregovaračkih partnera iz civilne elite kosovskih Albanaca, neka pita svog predsednika zašto je to tako“, piše profesor Šmit. „Srpska elita nije poklanjala pažnju pacifističkom otporu pod Ibrahimom Rugovom, ali ga ni takozvana međunarodna zajednica nije podržavala.“
„OVK se okrenula oružanom nasilju protiv represije srpskih vlasti i paravojnih snaga. Više to nisu bili intelektualci i profesori, već naoružani seljaci koji su se politički izdigli u teškoj situaciji za stanovništvo. Oni se 1999. nisu odrekli vlasti, nego su ubili mnoge predstavnike civilne albanske elite. Ta ubistva na Kosovu su još uvek nerazrešena.“
„Tako su srpski ultranacionalisti, indirektno kroz marginalizaciju urbanih elita, doveli na vlast današnje lidere kosovskih Albanaca. A ti srpski nacionalisti često i sami dolaze iz ’šuma’. Jer, između 1990. i 1999. godine, u velikim delovima bivše Jugoslavije urbane elite bliske vlasti su zamenili radikalni, nasilni akteri s margina društva. Tako na Kosovu vladaju ljudi iz šuma. Svoju moć duguju u ne maloj meri svojim srpskim kolegama, čija je politička predstavnica Ana Brnabić“, piše na kraju teksta NZZ.
Oliver Jens Šmit (1973) je profesor istorije Istočne Evrope na univerzitetu u Beču, član Austrijske akademije nauka i stručnjak za srednjovekovnu Albaniju. Napisao je više knjiga o istoriji Albanaca među kojima su: „Venecijanska Albanija 1392-1479“, „Kosovo. Kratka istorija centralnobalkanskog predela“, „Albanci – istorija između orijenta i okcidenta“ i „Skenderbeg – novi Aleksandar na Balkanu“. Ova poslednja knjiga objavljena 2009. je izazvala žestoku kritiku u Albaniji, jer Šmit tvrdi da je Skenderbegova majka Vojislava srpkinja iz ugledne porodice Branković i da je njegovo prezime Kastriot grčkog porekla. Čak je i pokojni Adrian Klosi, prevodilac Šmitove knjige o Skedenderbegu na albanski, bio izložen napadima u javnosti Tirane i nazivan je izdajnikom.
Priredila: Dijana Roščić