Reformator stranke ili predizborna maska?

Hrvatska i šira javnost vrlo malo znaju o novom predsedniku Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) Andreju Plenkoviću. Reč je o poslaniku u Evropskom parlamentu, pa ga evroskeptični deo hrvatske javnosti doživljava kao birokratu, udaljenog od prosečnog hrvatskog građanina. Unutar stranke nije se preterano profilisao. Klima koju je stvorio njegov prethodnik Tomislav Karamarko nije mu pogodovala, pa se Evropski parlament činio idealnom nišom za „briselskog Andreja“, kako ga podrugljivo zovu unutarstranački protivnici.

Plenković je, podseća zagrebački komunikolog dr Pero Maldini „u podne i pet minuta“ na Saboru HDZ-a u maju postao svojevrsna opozicija Karamarku koji je ranije za predsednika stranke reizabran sa 90.000 glasova.

Karamarko se dokazivao desnici

„Ni Karamarka kao predsednika u početku nije prihvatilo desno krilo HDZ-a, pa se trudio da bude 'veći katolik od pape'. Iz toga smo dobili da je prvi 'detuđmanizator' Hrvatske sebe pokušao da legitimiše kao prvog 'retuđmanizatora'. Izrazita radikalizacija i desničarenje, koje nije bilo tipično za HDZ, pa ni za Tuđmana, pokazuje da je stranka postala talac te Karamarkove želje“, analizira Maldini pozadinu Plenkovićevog uspona.

Ta „talačka kriza“, objašnjava profesor, nastavila se i u formiranju neuspešne vlasti, a „talački odnos“ produžio se do samog rušenja premijera. „Predsedništvo je ostalo isto, a ni tih 90.000 ljudi nisu preko noći promenili mišljenje. Izbor Plenkovića i odustajanje svih potencijalnih protivkandidata apsolutno pokazuje da je to pragmatična odluka, a ne istinski politički zaokret. U prilog tome govori i da je hrvatskoj nepoznati Zlatko Hasanbegović, koji se pokazao kao radikalni desničar na poziciji ministra kulture, dobio najveći broj glasova prilikom biranja članova predsedništva stranke. Činjenica je da se stranačke strukture nisu promenile“, objašnjava Maldini, ali dodaje da je desna struja prihvatila Plenkovića kao „umiveno lice“ koje bi moglo da u poslovično kratkom pamćenju hrvatskih birača, još više potisne u zaborav Karamarkove neuspehe i štetu smanji na minimum.

Novi predsednik vraća stranku na evropski put

„Plenković je fini diplomata, uglađenih manira i umerenog političkog govora“, kaže politička analitičarka „Tportala“ Helena Puljiz. Ona ga svrstava u grupu hadezeovaca koji su se devedesetih smatrali tehno-menadžerskom frakcijom. „Iako je u HDZ formalno ušao tek 2011, na političku scenu je izašao još 2000. kada je vodio izbornu kampanju predsedničkog kandidata Mate Granića.“ Plenkovićevi nastupi su strogo kontrolisani, kaže Puljiz, što mu u budućnosti može predstavljati problem kod njegovog biračkog tela. „Mogli bi da ga nazovu uštogljenim, iako je on u poluzvaničnoj i privatnoj komunikaciji prilično slobodan i ugodan. Pitanje je hoće li to uspeti da prenese i u politički prostor.“

Na tvrdnje poslanice HDZ-a u Evropskom parlamentu Dubravke Šuice da će „Plenković da evropeizira Hrvatsku“, Puljiz odgovara da je Hrvatska već bila evropeizirana do dolaska Tomislava Karamarka na vlast. „HDZ je upravo išao evropskim putem, a onda se dogodila regresija. Mislim da Šuica pre svega misli na ponovnu evropeizaciju HDZ-a. To je vredno, jer je reč o veoma važnoj stranci, bez obzira na izborne rezultate. U interesu nam je da ona bude na evropskom putu.“

Puljiz smatra da novi predsednik stranke može u tome da bude uspešan, jer ne veruje da je većina hadezeovaca protiv evropskog puta. „To se dogodilo s Karamarkovom vladavinom. U prvi plan je stavljao ljude koji nisu bili ni dovoljno obrazovani, niti dovoljno fini, a neke bismo mogli da nazovemo čak i primitivnima. Ali bar pola HDZ-ovih članova nisu takvi i to se zaboravlja. Bili su marginalizovani, ali su na tragu Plenkovića i Šuice. Videlo se to i tokom kratkog mandata Jadranke Kosor.“

Novi odnos s Milanovićem

Na primedbe iz redova stranačkih veterana da je HDZ u vreme Karamarka lišen svake intelektualnosti, Maldini kaže da nisu daleke od istine. „Čak je i Zoran Milanović, na nivou političke provokacije rekao da, po njemu, Plenković pripada levom liberalnom krilu Socijaldemokratske partije (SDP). To je hiperbola, ali delimično istinita.“ Maldini dalje navodi da hrvatski političari nemaju znanja ni sposobnosti za bavljenje pravim problemima države, pa veštački proizvode ideološke sukobe. „To je kost oko koje se birači lako potuku. Zavadi pa vladaj!“ Profesor tako priželjkuje budućeg hrvatskog Adenauera i Branta, nekadašnje nemačke kancelare koji jesu bili politički suparnici, a ne neprijatelji.

Novi šef HDZ-a će, nastavlja Maldini, predsedniku SDP-a Milanoviću biti mnogo veći izazov. „Dominirao je intelektualno i politički nad Karamarkom. S druge strane, možda se rasprava s jalovog ideološkog prepucavanja prenese na socijalno-ekonomska pitanja. To bi bio pozitivan korak. Ipak, preduslov za to jeste da Plenković stekne legitimitet i pozicionira se kao predsednik stranke sa svim ovlašćenjima. Sadašnje okruženje ga, ponavljam, gura napred iz pragmatičnih razloga, a ne zbog ideološkog slaganja.“

Zbog toga se stiče utisak da se, uprkos glatkom preuzimanju stranke, novi predsednik nalazi u neprijateljskom okruženju. „Ljudima koje je pad Karamarka zaustavio u usponu, u interesu je da tvrde da je Plenković čovek bliži SDP-u, ali s tim se ne slažem“, ocenjuje Puljiz uz objašnjenje da će HDZ-ovi birači pokušati da spasu šta se spasiti može. „Katastrofalni Karamarkovi rezultati traže novog, modernog lidera stranke koji može da ulije nadu da će se HDZ u idućih dve do pet godina normalizovati i postati prava narodna stranka.“

Izbori kao prva, a možda i poslednja, Plenkovićeva prilika

Maldini pak podseća da je pozicija predsednika HDZ-a vrlo snažna poluga za promene. „On sada nema dovoljno vremena i mora da se koncentriše na izbore. Ako HDZ-u nekim čudom, zahvaljujući kratkom pamćenju birača i SDP-ovoj sklonosti da samo čeka da mu izborna pobeda padne u ruke, dobije izbore ili podigne rejting stranke za pet do deset procenata, to bi značilo da je dobio legitimitet za menjanje tog okruženja. Mogao bi da pomera HDZ prema desnom centru ili umerenijem, konzervativnom, prodemokratskom krilu koje je sada u stranci inferiorno.“ Ako to ne bude uspelo, analizira Maldini, desna struja će prikazaće ga kao neuspelo pokušaj. Tada Plenković na narednom Saboru stranke neće biti reizabran, pa bi umereni hadezeovci opet mogli da budu marginalizovani.

Plenković trenutno, zbog niskog rejtinga stranke, ne može sebi da dozvoli da grubo odbije Karamarkove koalicione partnere, kao što su Hrast ili Hrvatska stranka prava dr Ante Starčević, a koji su doprineli radikalizaciji javnog prostora. „On nastupa diplomatski i ne šalje negativne poruke. Iako, jasno je da ne pripada takvom svetonazoru koji, uzgred rečeno, od Tuđmana, do Kosor nikada nije bio prirodni saveznik HDZ-u, čak ni kada je bio latentni saveznik. Ti koalicioni partneri bili su proizvod Karamarkove želje da ga prihvati desno krilo stranke, a koje ga nije prihvatilo ni do poslednjeg dana. Retorika koja koristi Jugoslovene, komuniste i te babaroge, može da funkcioniše samo kod krajnje konzervativnih, polupismenih i socijalnih grupa sa same ivice društva. Evidentno, to je HDZ-u donelo štetu. Plenković bi mogao da sarađuje s tim partnerima iz puke potrebe, ali nevoljko – zbog matematike saborskih mesta.“

„HDZ-u ne dajem velike šanse u ovom trenutku. Oni su u takvom stanju da će svaki izborni rezultat i blizu onom od jesenas za Plenkovića biti uspeh. Aktuelni vrh stranke nema mnogo veze s Plenkovićem. On sad nema vremena da situaciju ozbiljno resetuje – on mora da ih odvede na izbore. Stranka je razvaljena i bez definisane politike i on bi to tek trebalo da uradi. Plenković igra ulogu spasioca samog HDZ-a. Partiji koja ne može da upravlja sobom, ne može se dati u ruke da upravlja državom. Naravno, svima je u interesu, zbog toga kakav je šef SDP-a Zoran Milanović, da HDZ postigne nekakav rezultat. Moguće je da će nakon zbora postići sporazum o zajedničkom vladanju, iako je to stvarno teško za očekivati“, zaključuje Puljiz.