Vlada iza koje nije ostalo ništa

„Ovde smo svi da služimo hrvatskim građevinama i jedini nam je cilj da zajedno radimo“. To su reči kojima je pedesetogodišnji Tihomir Orešković zvanično zakoračio u hrvatsku politiku. Građani su s nevericom prihvatili činjenicu da je Hrvatska po prvi put dobila premijera koji ne govori hrvatski jezik pa meša reči „građani“ i „građevine“ – iako su domoljublje i Domovinski rat bili okosnica HDZ-ove predizborne kampanje.

Tog 24. decembra 2015. godine predsednica Kolinda Grabar-Kitarović poverila mu je mandat za sastavljanje nove vlade. Nakon mukotrpnih pregovaranja HDZ-a i Mosta tokom kojih su ovi drugi stavljali veto na pojedine kandidate za ministre, Oreškovićev kabinet konačno je kompletiran 22. januara 2016. godine. Trebala je to da bude do sada neviđena grupa reformatora, spremnih na timski rad u takozvanom „Timovom timu“, a u kojoj su, uz 20 ministara, potpredsednici bili Tomislav Karamarko (HDZ) i Božo Petrov (Most).

„Građevine“ su bile skeptične

Najvidljiviji Oreškovićev nedostatak u hodu je lakiran podacima iz biografije. „Ako je mogao da bude finansijski menadžer izraelske 'Teve', sigurno će dobro upravljati i državnim novcem“, tvrdili su optimisti. „Država nije firma“, odgovarali su pesimisti, dodajući da je Hrvatska konačno dobila stečajnog upravnika. „Da li je Orešković hrvatski Milan Panić“, pitali se analitičari poučeni sličnom i neuspelom epizodom iz novije srpske političke istorije.

Orešković je javnosti predstavljen kao „domaći“ čovek iz dijaspore, vernik i domoljub koji povremeno dolazi u rodnu Liku kako bi na Gacki u Otočcu lovio pastrmke. Istraživale su se njegove nekretnine, planovi za izgradnju kuće na zagrebačkom Sv. Duhu, objavljivala emigrantska istorija njegove porodice. Govorilo se da je reč o ekspertu koga je u politiku dovela predsednica Grabar-Kitarović pripremajući ga da bude ministar finansija u HDZ-ovoj vladi, da je blizak Opusu Dei i neokonzervativnim političkim inicijativama okupljenim oko njega.

Sam Orešković malo je govorio, a oko ideoloških pitanja nerado se izjašnjavao – tek kada bi se društvo napregnulo do pucanja pa je tako morao da osudi i režim Nezavisne države Hrvatske, iako je u svom prvom nastupu u Saboru odbacio rasprave o Drugom svetskom ratu. „Da se moja firma tako ponašala, da smo toliko vremena govorili o ustaškim i komunističkim temama, moja firma bi propala“, izjavio je tada, dodavši da on nije političar, ali je spreman da u iduće četiri godine – uči (iako nije jasno koja bi mu to firma dozvolila da upravljanje na najvišem nivou uči „u hodu“).

Država kao firma s problematičnom upravom

Ako je državu nameravao da vodi kao firmu, nije recimo jasno šta bi u toj firmi trebalo da radi čovek poput Zlatka Hasanbegovića. Ministra kulture po kratkom postupku pogušio je kritički koncipirane, neprofitne medije, a zbog ranih simpatija prema ekstremnoj desnici i negiranja antifašizma, osudila ga je evropska intelektualna scena. Finansije te firme možda ne bi vodila ni ministarka rada i penzionog sistema Nada Šikić koja je u televizijskom nastupu pokazala da ne zna kako se puni budžet. S novinarima je Orešković komunicirao malo i u kontrolisanim uslovima – samo onda kada su uspevali da probiju zid njegove Službe za odnose s javnošću koju je vodio HDZ.

Privatizacija državnih firmi u cilju smanjenja javnog duga, bila je glavna misao-vodilja Tihomira Oreškovića. Taj pojam je međutim bespovratno uprljan posleratnom pljačkom državne imovine pa je premijer govorio o „stavljanju kapitala u funkciju“. Insistirao je i na porezu na nekretnine, od čega su „odgovorene“ prethodne vlade. Sa spiska preduzeća od strateškog interesa za državu skinute su Podravka, ACI, Petrokemija, Croatia Airlines, Luka Rijeka, Croatia banka i Croatia Osiguranje. Državne deonice retko uspešnog „Rade Končara – Elektroindustrije“ prodate su domaćim penzionim fondovima. Premijer kojem je već tekla odjavna špica ponašao se kao da avantura tek počinje pa je obavestio javnost da je doneo odluku po kojoj je dozvolu za istraživanje i eksploataciju nafte i gasa na severu Hrvatske dobila firma Vermilion Zagreb Exploration, iza koje stoji kanadska naftna kompanija Vermilion Energy. Do danas nije objavio ko je investitor za koga je tražio 10.000 hektara slavonskog zemljišta.

Vlada bez rezultata

„Kako podvući crtu pod vladavinu Tihomira Oreškovića kada njegova vlada efektivno nije zapravo za sobom ostavila ništa? Iza nje ostaje donošenje budžeta (neverovatno, ali to je bio uspeh), nekoliko bolnih rezova na račun građana, prodaja nekih preduzeća s vlikim brojem neodgovorenih pitanja i spisak reformskih želja koje, prema ocenama mnogih, nisu čak bile ni dovoljno ambiciozne. Ukratko – ništa“, komentariše za DW novinar i bivši urednik internet-portala Net.hr Dalibor Dobrić.

„Glavni alat političara je moć uveravanja. Ne znam kako neko ko ne barata jezikom države koju vodi može da bude uverljiv“, ocenjuje antikorupcijski stručnjak Zorislav Petrović i dodaje: „Ako neko ima najutjicajniju političku poziciju u zemlji, on mora i da ima politički legitimitet. Bilo bi iluzorno očekivati da će premijer koji je na tu poziciju došao bez suštinske veze s rezultatima izbora, protivreči nekom od partnera koji su ga na to mesto doveli.“

Danas Orešković deluje kao vrlo naivna figura s kojom se trgovalo prilikom sastavljanja neuspešne vlasti. Imao je tu nesreću da je njegovog prvog potpredsednika Karamarka (HDZ) zahvatila afera „Konzultantica“. Naime, otkrila se prijateljsko-poslovna povezanost Tomislava i njegove supruge Ane Karamarko sa lobistom mađarskog Mola, a s kojim se država spori oko upravljačkih prava u Ini. Nakon što je drugi potpredsednik Božo Petrov (MOST) od Karamarka zatražio da rastereti vladu i ode, a zahtev prerastao u trajno poremećen odnose u sedištu izvršne vlasti u Banskim dvorima – Orešković je obojici poručio da je vreme za odlazak. Pre toga, priznao je, s Karamarkom, čovekom koji ga je postavio na mesto koje je priželjkivao za sebe, dva meseca nije ni razgovarao.

HDZ ga hvalio, HDZ mu sudio

Takva opasna situacija bila je neizdrživa za autoritarno vođen HDZ u kojem su počele da se ukazuju pukotine pa je stranka koja je Oreškovića dovela na vlast na kraju pokrenula njegovo rušenje. Oni koji su ga hvalili kao stručnjaka i patriotu spremnog na žrtvu, u Saboru su mu pročitali i optužnicu za pokušaj uvođenje kancelarske diktature, iako je malo kome jasno šta bi to trebalo da znači. Zamerali su mu da nije političar, već da pokušava da manipuliše uz pomoć tajnih službi.

„Vlada je bila katastrofa od samog početka – disfunkcionalna i sklepana. Tu uspeha nije ni moglo da bude. Orešković lično najniže se spustio onda kada je odbio da podnese ostavku nakon što je izgubio podršku stranke koja ga je postavila za premijera. Čovek bez apsolutno ikakvog legitimiteta, izuzev onog koji mu je dao HDZ, upustio se u politikantsku igru koja je kulminirala otkazivanjem sednice Vlade zbog hitnog i tajanstvenog odlaska u Sigurnosno-obaveštajnu agenciju (SOA) što je opravdano uznemirilo javnost, a služilo je samo kao političko manevar. Nedopustivo“, komentariše Dalibor Dobrić.

Nakon svega, Orešković poručuje da mu nije žao i da je postupao kao domoljub. Svet politike mu se po svemu sudeći svideo, jer, ni poučen iskustvom hrvatske političke arene u kojoj su plemenitost i doslednost mane, a u kojoj je igrao tek epizodnu ulogu, ne odbacuje mogućnost učestvovanja na sve izglednijim prevremenim parlamentarnim izborima.