Primirje u Siriji – samo još jedna prilika

U Siriji je od ponoći na snazi sedmodnevno primirje. Za to vreme, nijedna od sukobljenih strana ne bi smela da uzme oružje u ruke. Primirje bi trebalo pre svega iskoristiti za isporuku humanitarne pomoći na područja koja su pod kontrolom pobunjenika. Nakon toga, ruske i američke vojne snage žele da krenu u borbu protiv džihadističkih grupa.

Međutim, pre nego što je primirje stupilo na snagu, u nedelju (11.9), došlo je do nove eskalacije sukoba u kojima je, kako javljaju novinske agencije, poginulo više od sto ljudi. Borbeni avioni su, kako se navodi, napali područja pobunjenika u Alepu i u Idlibu.

Međutim, ukoliko se dogovoreni američko-ruski plan sprovede, to bi možda moglo da posluži kao temelj za dalje, možda čak i konačno primirje. Ministar spoljnih poslova SAD Džon Keri i njegov ruski kolega Sergej Lavrov čak su najpre koristili reč „prekretnica“, da bi ga odmah zatim relativizovali. „Ovo je samo prilika i ništa više“, objasnili su njih dvojica na konferenciji za novinare.

Međusobno nepoverenje

I zaista, dogovor je na klimavim nogama. „Naš dogovor nije postignut na osnovu poverenja, već na osnovu analiziranja i samoobavezivanja.“ Tom rečenicom je ministar spoljnih poslova SAD Džon Keri obrazložio dogovor s ruskim kolegom i ujedno objasnio koliko odnosi dveju zemalja trenutno komplikovani. Poslednji pokušaj postizanja dogovora o primirju u ratom napaćenoj Siriji u februaru, već nakon par dana je propao.

A i razgovori koji su vođeni u proteklom periodu jedva da su napredovali. Na nedavnom samitu G-20 u Kini, predsednik SAD Barak Obama i njegov ruski kolega Vladimir Putin bili složni jedino u tome da – nisu složni. Razlog za to je, prema rečima Obame – međusobno nepoverenje.

Nakon toga su se ministri spoljnih poslova dveju zemalja sastali u Ženevi, pa je, posle 13 sati pregovora, možda ipak pronađeno rešenje. Ono što ih povezuje i što ih je nateralo na dogovor, ocenjuje „Njujork tajms“, jeste zajednička „antipatija“ prema džihadistima u Siriji.

Ambiciozni ciljevi

Ta zajednička odbojnost prema IS je, bar na papiru, dovela do ambicioznih ciljeva: Rusija i SAD žele da formiraju jedan zajednički centar u kojem bi se razmenjivali podaci o mogućim ciljevima i koordinisala bombardovanja ciljeva koje kontrolišu Fronta al-Nusra i tzv. „Islamska država“.

U tu strategiju, međutim, američka vojska sumnja. „Predstavnici Pentagona“, piše „Njujork tajms“, „zabrinuti su da bi Rusija podatke o mogućim ciljevima mogla da shvati kao priliku da sazna više o tome kako Amerikanci identifikuju ciljeve.“

Ipak potreba za borbom protiv IS i dalje je veoma velika, a ona sa svoje strane krije i opasnost da tokom napada protiv džihadista mogu da stradaju i civili pa bi na taj način još više simpatizera IS moglo da se svrsta na stranu terorista.

To je dodatni razlog zbog kojeg je planom predviđeno da bi Vašington i Moskva svoje saveznike trebalo da odvrate od međusobnog ratovanja: Rusija režim predsednika Bašara al-Asada da ne napada iz vazduha područja pod kontrolom džihadista ili opozicionih saveza, a Amerikanci savezničke sirijske grupe da se distanciraju od džihadističkih grupa. Ta mera, između ostalog, služi i tome da se Asadovom režimu oduzme legitimacija za vazdušne napade. Borba protiv grupa koje sirijski predsjednik bez razlike sve naziva „teroristima“, brojne Sirijce koštao je života. Sjedinjene Američke Države polaze toga da je do sad u ratu u Siriji stradalo oko pola miliona ljudi.

Keri je, pored toga, poručio da, ukoliko se spomenute grupe ne distanciraju od IS, to znači da moraju da računaju s tim da može doći do „napada Rusije ili SAD“.

Asadova uspešna računica

Na kraju se može reći i da dogovorena strategija dokazuje da su Sjedinjene Američke Države konačne promenile svoj kurs: prioritetni cilj nije više prisiliti predsednika Asada na ostavku, već je borba protiv džihadista važnija. Očigledno poučeni iskustvom proteklih terorističkih napada u Evropi koji su planirani i koordinisani iz Sirije, Keri i Lavrov takve scenarije ne žele za svoje zemlje.

To takođe znači da je Asadova računica uspela. On je naime, početkom rata pustio džihadiste iz sirijskih zatvora s pretpostavkom da će oni u Siriji, ali i u inostranstvu raširiti takav teror, da će se pažnja svetske javnosti sve više usmeravati na njih – i time skloniti pogled s njegovog režima. To se sada i dogodilo. Borba se nastavlja. A Asad, bar za sada, ostaje na vlasti.