Gore nego u Alepu

Mladić tridesetih godina – mišićav, kratko podšišan, preplanuo. Ruke su mu u stalnom pokretu. Odmah se vidi da Maks Leopold poslednje mesece nije proveo sedeći za kancelarijskim stolom. Bio je na sirijskom frontu. Kada govori o akcijama kurdske Narodne zaštitne jedinice (YPG), kaže „operacije“. A kada vojničkim žargonom govori o „neprijateljima“, onda misli na „Islamsku državu“.

Cilj IS je da slomi moral Kurdima

Leopold je bio tamo i kada su Kurdi iz ruku IS preuzeli grad Manbidž sa 70.000 stanovnika. „Islamska država“ minirala je veliki deo grada. Snajperisti su pucali po napadačima, a neki su ciljali isključivo žene. Strategija je bila: gađati njih kako bi muškarci koji pokušavaju da ih izvuku iz zone razmene vatre, lakše došli na nišan. To je trebalo da slomi moral kurdskih vojnika.

Od deset kurdskih vojnika koji su otišli u borbu u Mandbidž, vratila su samo njih trojica ili četvorica, priča Leopold. To se dogodilo zato što je plan bio da nijedan borac IS ne sme da pobegne. Naime, po savetu američkih vojnih stratega, Manbidž je opsednut tako da u obruču nije postojala nijedan otvor. Kod prethodnih operacija, Kurdi bi uvek ostavljali koridor ka jugu za bekstvo, a bitka za Manbidž, bila je bitka na život i smrt.

Stradanje civilnog stanovništva

Civilno stanovništvo bilo je na udaru kao nikada do tada. Borci IS minama su pokušavali da blokiraju izlaze kojima su civili bežali. I bez obzira na to, očajni ljudi pokušavali su da po svaku cenu pobegnu iz grada. Leopold je bio svedok pokušaja dvadesetak ljudi da preko minskog polja napuste grad. „Muškarci, žene, deca bili su bukvalno razneseni – drugačije to ne može da se opiše.“ O teško ranjenima koji su preživeli pokušaje bekstva, Leopold se brinuo zajedno s drugih četvoro bolničara, svi sa Zapada. Kaže da teško može da osvajanje Manbidža opiše kao pobedu. Previše je opustošeno, previše ima mrtvih i teško ranjenih.

Svet priča o Alepu, gradu u kojem je, zbog blizine turske granice, bar na početku rata bilo par zapadnih novinara. Ali Alepo nije jedini grad u Siriji u kojem rat neizdrživo boli. „Manbidž je bio mesto za topovsko meso“, kaže Leopold i napominje da ne želi da kaže da u Alepu nije bilo strašno, već da ima veoma mnogo gradova u kojima je isto tako strašno. „Ali o njima svet ne zna ništa“, kaže nemački bolničar koji je dobrovoljno otišao da pomaže u građanskom ratu u Siriji.

Neizdrživa turska vojna ofanziva

Za Leopolda je nepodnošljivo to što je turska vojska sada umarširala u Siriju – i to ne samo u pogranični grad Džarablus koji je htela osloboditi od „Islamske države“, već i to što su se borili protiv Kurda raspoređenih oko grada. „Bojim se da su borba za Manbidž i ideja da se 'Islamskoj državi' zatvori važan pristup ka Turskoj, bili uzaludni. Da su svi poginuli i ranjeni svoje živote dali uzalud.“ Za njega su, kaže, trenutne akcije Turske jednostavno neprihvatljive.

Leopold kritikuje i neaktivnost nemačkih političara. „Uočava se potpuno neznanje oko toga šta ta ofanziva znači u borbi protiv IS“. Kurdima jedina nada ostaju Amerikanci, ali i oni su ih u novijoj istoriji svaki put ostavljali na cedilu kada to više nije odgovaralo interesima Sjedinjenih Država.

Vojnici iz članica NATO nisu samo savjetnici

Zašto je Maks Leopold konflikt u Siriji učinio svojim? Zato što, kaže, više nije mogao da gleda da svet to samo posmatra. Zato što se u svet šalje pogrešna slika o YPG i Radničkoj partiji Kurdistana (PKK). Radikalne kurdske trupe već odavno nisu staljinističke i komunističke organizacije – da je tako, kaže, on nikada ne bi za njih stavio svoj život na kocku. Kurdi, tvrdi Leopold, samo žele autonomiju i direktnu demokratiju.

Ipak, dodaje Leopold, postoji i direktna podrška stranih trupa. „Na terenu ima vojnika iz više NATO-država koji nisu tu samo kao savetnici. „Sanitetski timovi NATO često su direktno spasavali ljudske živote; spaseno je sigurno više od hiljadu ljudi, kaže Leopold.

A njegov život? Kako će on izgledati ubuduće? „Sada ću prvo da odem na odmor i da se dobro ispavam“, kaže Maks. I paziće, dodaje, da kod njega, nakon dramatičnih ratnih iskustava, ne isplivaju neki posttraumatski stresni poremećaji.