Cinični poker u Siriji

Ako je neko arapskom svetu velemajstor cinizma, onda je to sirijski predsednik Bašar al-Asad. Od 2011. on se, najbrutalnije što može, bori protiv legitimnog protivnika – protiv sopstvenog naroda. Na taj način, kao i svesno kalkulisanom odlukom da iz sirijskih zatvora pusti religiozne ekstremiste, rasplamsao je rat koji je, bar kratkoročno, počeo da se razvija u njegovu korist.

On je dozvolio da na sirijskom tlu nastane monstrum protiv kojeg se ujedinio čitav niz država: monstrum koji se zove teroristička milicija „Islamska država“ (IS). Rusija, Iran, Irak i Hezbolah na jednoj strani, Amerikanci, Saudijska Arabija, Katar, kao i EU na drugoj. Svi oni ujedinili su se tokom rata u borbi protiv IS i na taj način doprineli i opstanku Asadovog režima.

Asadova (delimično) uspešna igra

Sada je i Turska, još jedan bivši Asadov protivnik, promenila stranu. Jedan turski vojni konvoj prešao je granicu susedne Sirije. Zvanično se radi o borbi protiv IS koja je odgovorna za više krvavih napada u Turskoj. Nezvanično, a možda je to i primarni cilj, radi se o borbi protiv Kurda, čije je položaje u Siriji Turska do sada napadala iz borbenih aviona.

Asadova igra je uspela: u sukobu protiv monstruoznih „božjih ratnika“ IS, i to bez obzira na počinjene najteže ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, njemu je pošlo za rukom da se predstavi kao lider u borbi protiv varvarizma. Međunarodna zajednica u njemu vidi manje zlo od boraca IS koji odrubljuju glave svojim žrtvama.

Već sad se može reći da će Asadova računica dovesti u najboljem slučaju samo do nekakvog kraja. On će se možda još neko vreme uspeti da se održi na vlasti. Ali je više nego neizvesno šta će na kraju ostati od države koja mu je poverena, države koju je nasledio od svog oca. Rusija i Iran Asada ne podržavaju samo iz pukog prijateljstva. Oni će, kad za to dođe vreme, obelodaniti i cenu svoje politike.

Kurdi pred novim izazovima

A što se tiče Turske: državnog predsednika koji se poziva na duh koji je „utemeljio Osmanlijsko carstvo“ svašta se može očekivati. Deo Osmanlijskog carstva nekada je bilo i područje današnje Sirije. Nejasno je kakve sve misli u Ankari podstiče to istorijsko sećanje. U svakom slučaj, u Siriji se, nakon ulaska turskih snaga, formirao još jedan front.

Najnesrećniji zbog turskog upada su verovatno Kurdi – i oni u Siriji, ali i oni u Turskoj. Čini se da su njihovi planovi o daljoj autonomiji pretrpeli tako težak udarac. Udarac su dobili i kada je američki potpredsjednik Džozef Bajden tokom posete Ankari od sirijskih Kurda zatražio da se povuku na područje istočno od Eufrata. „Izričito podržavamo ono što radi turska vojska“, rekao je Bajden nakon sastanka s turskim predsednikom Erdoganom. SAD je osim toga zapretila Kurdima da će smanjiti vojnu pomoć.

Hladna realna politika

To je jasan signal da su prioriteti Vašingtona – u Ankari. Tursko-rusko približavanje, diskretni tursko-iranski razgovori u Ankari, novi ton u izjavama Bašara al-Asada: sigurno je da su sve to zapadni partneri Turske to registrovali sa zbrinutošću. Ankara bi, strahuje se, mogla da se „prebaciti“ u rusko-šiitski tabor. To Zapad želi da spreči – ništa drugo Bajden nije ni precizirao svojim izjavama.

Ceh za to mogli bi da plate dosadašnji partneri SAD u borbi protiv IS – Kurdi. Oni sada verovatno ponovo osećaju da su, ako ne prevareni, onda bar da nisu poštovani – i to sto godinu nakon što su zapadne države u pregovorima oko posleratnog uređenja „izbrisale“ već najavljeno formiranje kurdske države. Region će zato i ubuduće ostati nemiran.