Ajhman u Božjem vinogradu

Oto Adolf Ajhman, načelnik „Ajhmanovog referata“ u Glavnoj bezbednosnoj kancelariji Rajha koji je bio zadužen za organizovan progon, proterivanje i uništenje Jevreja u nacističkoj Nemačkoj proglašen je tog ponedeljka, 11. decembra 1961. u Jeruslimu krivim za ubistvo miliona ljudi.  

Birokratska skraćenica njegove berlinske institucije IV B4 u svojoj tehnokratskoj ravnodušnosti spram onoga što se krilo iza nje, ostaće simbol hladnog menadžementa u najvećem zločinu u istoriji.

Kako je Ajhman dospeo do te optuženičke klupe? Karijera činovnika koji sa odanošću i strašću služi zlu nije se mogla naslutiti od samog početka. Niko se ne rađa kao ubica miliona. 

Između Zolingena i Linca

Adolf Ajhman se rodio marta 1906. u Zolingenu. Od 1938. je proizvodnja sečiva zaštićeni brend, a Zolingen od 2012. nosi zvanični dodatak u imenu – grad sečiva. Skoro devedeset odsto nemačke proizvodnje escajga i noževa potiče iz ovog grada. Ali grad koji se nalazi u brdskom kraju na četrdesetak kilometara severno od Kelna, danas se baš i ne otima za slavu rodnog grada Adolfa Ajhmana.

Doduše, mali Adolf provodi u Zolingenu detinjstvo, ali 1914., već u osmoj godini mora da napusti rodni grad. Otac Karl Adolf donosi odluku da se cela porodica – roditelji i šestoro dece - preseli u austrijski Linc. Posle dve godine umire mu majka, otac se ponovo ženi. Adolf Ajhman napušta gimnaziju u Lincu bez završnog ispita. U toj gimnaziji je, međutim, upoznao mladiće koji će posle biti među vodećim austrijskim nacistima. Interesantno je da je u tu školu između 1900. i 1904. išao i Adolf Hitler. 

Upisao je u Lincu školu za mehaničara, ali ni nju nije završio. Zaposlio se najpre kao obilčan radnik u preduzeću u kojem mu je otac bio knjigovođa, a potom je radio kao trgovački putnik. 

Ajhman postaje nacista

Najpre je 1927. pristupio Udruženu frontovskih boraca nemačke Austrije, a 1932. i Nacionalsocijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji (NSDAP) ali i Šucštafelu (SS), partijskoj miliciji. Juna 1933 je nacistička stranka zabranjena u Austriji. Adolf Ajhman prelazi u nemačku pokrajinu Bavarsku, gde prolazi kroz četrnaestomesečnu paravojnu obuku SS-a. Javlja se dobrovoljno na službu u Berlin.

Tu počinje njegova činovnička karijera u nacističkoj mašineriji. Najpre je pomoćni činovnik u odeljenju zaduženom za masone, potom ga premeštaju u odeljenje za Jevreje. Tu se konkretno već uvlači u spiralu zločina jer je zadužen da unapredi „iseljavanje“ Jevreja iz Nemačke, što je drugi naziv za proterivanje.

Prvi pisani trag o njegovoj ideologiji je spis „O jevrejskom pitanju“ gde on Jevreje vidi kao „večne neprijatelje nacionalsocijalizma“. U „narodnom gnevu“, dakle u izgredima protiv Jevreja i pogromima kakvi pod Hitlerom postaju već deo nemačke svakodnevice vidi „prigodno sredstvo da se Jevrejima oduzme osećanje da su bezbedni“.

Ajhman predlaže sistematsku „arizaciju“ jevrejske imovine – oduzimanje poseda i potiskivanje iz društva, što je posle rata procenjeno kao „državna pljačka“. Ajhman je predložio „centralno mesto“ za iseljavanje Jevreja u zemlje „u kojima Jevreji ne bi mogli nanositi štetu Rajhu“, zemlje čiji kulturni nivo nije visok i gde bi se proterani ljudi mogli održati samo uz „rad sa puno samodricanja“. Ajhman je smatrao da Palestina kao i neke južnoameričke zemlje odgovaraju takvim kriterijumima. 

U „Božjem vinogradu“

Ajhman je čak na poziv cionističkih funkcionera 1937. otputovao u Palestinu, gde je nekoliko dana obilazio planinski lanac Karmel – u korenu tog imena je hebrejska reč čije je značenje „božji vinograd“. Palestina je bila pod engleskim mandatom i britanska policija je Ajhmana proterala u Egipat. Dok je hodao „božjim vinogradom“ Ajhman nije mogao da nasluti da će 25 godina kasnije život okončati oko 100 kilometara južnije, kao jedan od najvećih zločinaca u istoriji čovečanstva.

Anšlus – pripajanje Austrije Trećem Rajhu godine 1938. – za Ajhmana je bio poklon sudbine. Dobija rukovodeće mesto u SS-u za „gornji tok Dunava“ i mada je na suđenju tvrdio suprotno, u međuvremenu je dokazano da je u Beču komandovao jedinicama koje su u „Kristalnoj noći“ uništavale jevrejsku imovinu i bogomolje. Osnovao je sa svojim saradnicima „Glavnu kancelariju za iseljavanje Jevreja“ u Beču. Po istom modelu organizovao je kancelariju u okupiranom Pragu.

Godine 1940. je preuzeo rukovođenje poslova Centrale Rajha za iseljavanje Jevreja u Berlinu, u instituciji u kojoj je počeo karijeru – u Glavnoj bezbednosnoj kancelariji Rajha. Tu nije mogao da ponovi „bečki uspeh“ – za 18 meseci je proterao 150 000 Jevreja. Evropa je bila u ratu, sve manje zemalja je bilo spremno da primi Jevreje. Propali su planovi za proterivanje Jevreja na Madagaskar i započeta deportacija u Nisko u Poljskoj je obustavljena. 

Tehnokrata ubijanja, drvoseča, Argentinac

Ajhman je ipak dobio proširene nadležnosti u referatu koji je bio predviđen kao organizacioni mozak deportacije Jevreja iz Nemačke i sa zaposednutih teritorija. Adolf Ajhman je znao šta radi. Prisustvovao je masovnim egzekucijama kod Minska, posećivao koncentracione logore u nastajanju, proveravao kako rade dušegupke – gasne komore na točkovima. Na Vanzejskoj konferencji na kojoj je januara 1942. donesena odluka o „konačnom rešenju jevrejskog pitanja” Adolf Ajhman je bio zadužen za protokol. 

Krajem rata on se odvojio od familije, u Austriji se lažno predstavljao kao oficir vazduhoplovstva, potom je dopao u savezničko zarobljeništvo. Tamo su mu esesovci pomogli da pobegne i preporučili ga svojim ljudima na severu Nemačke, gde se na jednom crkvenom imanju skrasio kao drvoseča sa lažnim dokumentima. 1950. prelazi u Italiju i čuvenim „pacovskim kanalima” uz pomoć katoličke crkve odlazi u Argentinu. Uskoro mu se pridružila i porodica. U Argentini mu je rođen i četvrti sin. Adoilf Ajhman je dobio posao kao električar u Mercedesovoj fabrici. Pod imenom Rikardo Klement vodio je malograđanski život. Družio se sa sebi sličnima. 

Tajna služba Zapadne Nemačke je godinama znala gde se krije Ajhman. Ali nacistički kadrovi su služili u novom državnom aparatu, pa se nemačka vlada pribojavala da bi Ajhman mogao da bude neugodan optuženik koji bi svedočio o ljudima koji su „ispeglali” svoje biografije.

Kako je uhapšen Ajhman?

Nemački državni tužilac Fric Bauer nije se pomirio sa pasivnošću države. Čim je saznao gde je Ajhman, javio je to nadležnim institucijama u Izraelu. Dodatno je izvršio pritisak – napominjući da postoji opasnost od bega.

Maja 1960. izraelski agenti su uhvatili Adolfa Ajhmana. Između Izraela i Argentine nije bilo sporazuma prema kojem bi se Ajhman mogao izručiti Izraelu. Ajhmana su tajno odveli iz zemlje i u Izraelu izveli pred sud. To je sa jedne strane bio diplomatski problem između Tel Aviva i Buenos Ajresa, ali i svetska senzacija. 

Prozes je promenio viđenje Holokausta i uznemirio mnoge savesti, uspavane početkom posleratne decenije „privrednog čuda” u zapadnonemačkoj mladoj demokratiji. Između aprila i decembra 1961. mediji su u SR Nemačkoj izveštavali svakodnevno sa suđenja. Ajhman je izgledao prosečno, čak jadno u odnosu na zločin u kojem je igrao važnu ulogu. 

Ajhman je proveo osam meseci iza pancirnog stakla, u Jerusalimu, slušajući iskaze stotine svedoka, potkrepljene hiljadama stranica dokumenata. On je ponavljao da je samo izvršavao naređenja. I kada je njegov advokat uložio žalbu na smrtnu kaznu, koja je izrečena nekoliko dana posle presude da je kriv, u toj žalbi je Ajhman izjavio: „Nisam bio odgovorni vođa, i zato se ne osećam krivim”. 

„Banalnost zla“

Jedna od najčuvenijih kontroverzi nastala je nakon što je nemačko-jevrejsko-američka filozofkinja Hana Arent objavila svoju knjigu „Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla“. Hana Arent je prisustvovala delu procesa u Jerusalimu i bila je potresena odsustvom zverstva u Ajhmanovoj pojavi. Ona je zaključila da čovek po karakteru ne mora biti ekstremno zao, da ne mora biti patološki slučaj ili ideološki fanatik – da bi počinio beskrajno zlo. 

Hana Arent je bila ironična, britka. Zajedno sa svojim mentorom Karlom Jaspersom opominjala je da se u slučaju sistematskog uništavanja ljudi ne radi o „zločinu protiv čovečnosti”, već o „zločinu protiv čovečanstva”. 

Ajhman je u intervjuima za vreme svog argentinskog života izražavao žaljenje što nije bio efikasniji u organizacji ubistava i za sebe je tvrdio: „Nisam bio normalan primalac naređenja, tada bih bio šmokljan, već sam učestvovao sopstvenim razmišljanjem, bio sam idealista”. 

Hana Arent nije imala uvid u te izjave koje su objavljene tek mnogo kasnije. Ona je, međutim, proučavala protokole sa suđenja u kojima se Ajhman žalio da ne može da podnese krv ni kad se neko poseče nožem, te da mu je bilo muka od obilaska logora smrti. On je nacističko uništenje Jevreja nazvao „najvećim kapitalnim zločinom u istoriji čovečanstva”. Ostavio je mišljenje o nacionalizmu kojeg se ne bi postideli današni branioci ljudskih prava: “Danas mi je jasno da svaki nacionalizam u svojoj zaoštrenoj formi dovodi do drastičnog egoizma, a odatle do radikalizma nije daleko”. Verovatno je hteo da ubedi sudije, da je jedini njegov motiv bio – savesno izvršavanje zadataka. 

Izgleda da mu je Hana Arent poverovala da nije imao svoju volju. Sudije nisu. Pre 60 godina ustanovile su da je kriv i da se njegova krivica između ostalog sastoji i u svesnoj nameri da uništi jevrejski narod, ne samo u volji da služi vođi.

U šestoj deceniji prošlog veka teze Hane Arent izazvale su skoro trogodišnju žestoku polemiku. Nemačko izdanje njene knjige je 1964. potpisao šef ugledne izdavačke kuće Piper, Hans Resner. Hana Arent do kraja života nije saznala da je i on do 1945. bio visokopozicionirani nacista. To bi verovatno samo učvrstilo veru u ispravnost teze da se zlo ne pojavljuje u demonskim obličjima, kakve možda priželjkujemo, jer ga je onda lako prepoznati. Zlo može biti uredno izbrijano, sa finim manirima, ljubazno u ophođenju, prosečno. Deo svakodnevnog, banalnog okruženja. A to je ono najstrašnije u njemu. 

Kako god, Oto Adolf Ajhman, najpoznatiji predstavnik „banalnosti zla”, vinovnik masovnih zločina zastrašujućih razmera, koje je organizovao za pisaćim stolom, obešen je u noći između 31. maja i 1. juna 1962. u izraelskom gradu Ramla, jedva stotinu kilometara od mesta gde je 1937. šetao gorjem u čijem nazivu je hebrejska reč „Božji vinograd”. 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.