Hana Arent: film o filosofkinji pobune

Hana Arent je široj javnosti postala poznata po svojoj tezi o „banalnosti zla“ koju je skovala 1963. godine u delu „Ajhman u Jerusalimu“. Njome je izrazila tezu da velika zla u istoriji nisu počinili fanatici i sociopate već obični ljudi koji su prihvatali tumačenje države da su akcije u kojima učestvuju normalne. Arent, nemačka Jevrejka, napustila je 1933, svoju domovinu zbog sve veće mržnje prema Jevrejima. Kao novinarka „Njujorkera“, Hana Arent je1961. došla u Jerusalim, da izveštava suđenju Ajhmanu.

Suđenje Ajhmanu

Adolf Ajhman, SS Oberšturmbanfirer organizovao je proterivanje, progone i istrebljenje evropskih Jevreja. U jednoj spektakularnoj akciji, tada još mlada država Izrael, kidnapovala je Ajhmana u Argentini. Hana Arent, kao i većina posmatrača, očekivala je da sudnici vidi ljudsko čudovište, oličenje zla. Međutim, videla je birokratu, zločinca za pisaćim stolom, bila iznenađena njegovom banalnošću.

Njeni izveštaji sa suđenja su bili uznemirujuće suvi i hladni. Kritičari su joj prebacivali da je Ajhmanove žrtve indirektno učinila odgovornim za ono što ih je zadesilo, jer su bile previše pasivne ili su čak sarađivale sa svojim mučiteljima i ubicama. Ona je celog života bila filosofkinja, takvi su bili njeni argumenti, a njen pogled na svet – krajnje kontroverzan. Leđa su joj okrenuli čak i stari prijatelji.

Upravo ta kontroverznost je centralna tema filmske adaptacije. Margarete fon Trota snimila je promišljen, uravnotežen film. Glumica Barbara Sukova u glavnoj ulozi, glumi vrlo koncentrisano. Vrlo vešto prenesena je posleratna atmosfera među Nemcima i jevrejskim emigrantima u Njujorku.

Zašta je Hana Arent svojim tezama, pre 50 godina toliko šokirala javnost, pre svega intelektualce? Margareta fon Trota smatra da razlog za to leži u to vreme veoma rasprostranjenom načinu posmatranja procesa Ajhmanu među mnogim Jevrejima. A on se ogledao u tome da se bol i tuga otvorenu pokazuju. Hana Arent upravo to nije činila. „Ona svoj bol nije javno iznosila. To ljudi nisu mogli da shvate. Za njih je to bilo besramno“, kaže Fon Trota.

Privatni život i posao

Hana Arent rođena je 1906. godine i odrasla je u sekularnoj jevrejskoj porodici. Kao mlada žena studirala je filosofiju i tako upoznala Martina Hajdegera, koji je bio omiljen među studentima. Tako i film, koji se odigrava uglavnom 1960-ih godina, često prikazuje velikog nemačkog mislioca i filozofa Martina Hajdegera. To je za Margaretu fon Trota bilo važno. „On ju je zaista naučio da misli.“

Ona i sama kaže: „Razmišljanje može da spasi od pogrešnih odluka i od katastrofe. Hajdeger je morao da bude na filmu. Ne kao ljubavnik, ali kao neko ko ju je naučio da misli.“ U filmu se samo naslućuje da su Hajdeger i Arent imali kratku strastvenu ljubavnu vezu. Uopšte Margareta fon Trota je izbegla da se bavi pojedinačnim fazama života Hane Arent. Ona se radije pozabavila najvažnijom epohom iz života Arentove.

Autentičnost u filmu

Interesantne su dve odluke režiserke, koje ovaj film čine veoma autentičnim: Tako na primer Barbara Sukova u filmu često govori engleski sa jakim nemačkim akcentom, baš kao i Hana Arent. Pikanterija: Sukova već 20 godina živi u Njujorku i morala je prvo da nauči nemački akcenat. Druga važna odluka Fon Trote jeste to što je odustala da Ajhmana glumi glumac. U filmu se vide samo originalni, dokumentarni video-snimci tog procesa. Margareta fon Trota posegla je za snimcima koje je koristio i Ejal Sivan, francuski Jeverej, u svom filmu „Specijalista“ iz 1999. godine. Fon Trota kaže: „Za mene je ovo suočavanje sa Ajhmanom veoma važno. Zbog toga nisam htela glumca, nego pravog Ajhmana. Ajhmana koji ne koristi svoju sposobnost da misli.“

Hana Arent je većinu svog života provela van Nemačke, mada svoju domovinu nije dobrovoljno napustila. Fon Trota tu vidi paralelu. I ona sama dugo je živela u Rimu, a potom dugi niz godina u Parizu. „I ja sam godinama bila bez državljanstva, a i rođena sam isto u Berlinu.“ Tek posle prvog braka, Margareta fon Trota je dobila nemačka dokumenta. Sa Hanom Arent povezuje je i to što živi tamo „gde je vetar ponese, zbog toga što je ništa ne vezuje za domovinu“. Režiserka primećuje i jednu protivrečnost: „Ne osećam pripadnost, ali želim da shvatim.“

Autori: Jerg Tacman / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković