Druga krivica Nemačke
10. oktobar 2016.
Brojni članovi Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP) i kancelarijski zločinci holokausta – posle rata su bili na moćnim pozicijama u Saveznoj Republici Nemačkoj. To je bilo tako u svim ministarstvima, u policiji, kao i u sudovima. Naročito mnogo nacista bilo je u Ministarstvu pravde u Bonu, pokazuju rezultati studije koju je izradila specijalna komisija i koju je javnosti predstavio ministar pravde Hajko Mas. Studija je od danas u prodaji pod naslovom „Dosije Rozenburg".
Uvek kada se govori o Ministarstvu pravde u posleratnoj Nemačkoj, pominje se „duh Rozenburga". Rozenburg (Zamak ruža) je ime zgrade u Bonu u koju se Ministarstvo uselilo 1950. godine. Tu su ušli pravnici koji su imali zadatak da pišu i predlažu zakone u novom duhu, za novo vreme i novu državu – Saveznu Republiku Nemačku. Međutim, među njima je bilo i mnogo onih koji su imali mračnu prošlost u nacionalsocijalizmu.
„Vrhunac je dostignut 1957. godine", rekao je za „Zidojče cajtung" šef komisije istoričara Kristof Zaferling. „U to vreme, 77 odsto šefova u Ministarstvu pravde su bili bivši članovi NSDAP." Komisija je bila iznenađena tolikom brojem nacista u Ministarstvu, kao i činjenicom da je njihov broj povećan posle 1949. godine. Evo još nekih brojki: u periodu koji je istraživan, od 1949. do 1973, u Ministarstvu je bilo ukupno 170 šefova na raznim nivoima. Od toga su 53 odsto nekadašnji članovi NSDAP, a 16 procenata radilo je i imalo funkcije u nacističkom Ministarstvu pravde. U nekim odeljenjima Ministarstva, kao na primer onom za krivični zakon, bilo je čak 77 odsto nacista.
Teško je tada bilo proceniti koliko su pojedinici bili opterećeni svojom nacističkom prošlošću. Jedan od formalnih kriterijuma je bilo članstvo u NSDAP ili drugim nacističkim organizacijama. Još jasnije se to vidi po biografijama pojedinih zaposlenih u Ministarstvu i po informacijama o tome šta su uradili u doba nacizma.
Slučajevi Drer i Ebersberg
Istoričar Zaferling navodi primer Eduarda Drera, koji je bio „mnogo gori nacista" nego što se pretpostavljalo. Drer je u posleratnoj Nemačkoj bio zamenik odeljenja u Ministarstvu pravde, a tokom rata je radio kao tužilac u Specijalnom sudu u Insbruku gde je za gotovo beznačajne prekršaje zahtevao smrtne kazne.
Drer je takođe profitirao od zakona na osnovu kojeg je i saučesništvo u ubistvima u doba nacizma, preko noći proglašeno zastarelim. On je bio jedan od onih koji su pisali taj zakon i postojala je sumnja da je paragraf o zastarevanju, koji je po njemu i dobio ime, namerno uneo u zakon. Naučnici to nisu mogli da dokažu, ali su zaključili da ni i u Ministarstvu niko nije reagovao na to što im se ukazivalo na moguće dramatične posledice tog zakona.
Ili Hajnrih Ebersberg, nekadašnji lični pomoćnik ministra pravde za vreme nacizma, koji je posle rata nastavio da radi u Ministarstvu. Ebersberg je odgovoran za zloglasni projekat „Korigovanje sudskih presuda“. Ministarstvo je korigovalo presude za koje se smatralo da su preblage, a izvršenje onda prepuštano Gestapou. To je obično značilo da je osoba odvođena u koncentracioni logor ili odmah streljana.
Kada je bio suočen sa tim, posle rata, Ebersberg je rekao da nije znao da je korigovana presuda za osobu značila smrt. To je radilo drugo odeljenje o kojem on nije znao ništa. Kada se program zove „Uništenje radom“, onda ne znači da je uništenje smrt…
Namerno birani nacisti
U Rozenburgu se o nacizmu u sopstvenim redovima nije govorilo. Gortemaker govori o defanzivnoj klimi: „U Rozenburgu su se donekle ušančili. Zbog toga se nije moglo očekivati da se zaista obrade sva ona nedela pojedinaca u Ministarstvu pravde." Ta dvojica naučnika ocenjuju u svom izveštaju da su ljudi na čelu Ministarstva namerno birali pojedince sa nacističkom prošlošću i da to nije bila slučajnost.
To čudi, jer prvi ministar pravde je bio Tomas Deler (FDP), čovek koji je važio kao potpuno čist. Delerova supruga bila je Jevrejka i on sam je bio diskriminisan tokom Drugog svetskog rata. Njegov državni sekretar Valter Štraus potiče iz jevrejske porodice. Ipak, njih dvojica su u Ministarstvo doveli mnogo nacista. Zašto? Zato što su to bili „vrhunski obrazovani pravnici, a mnogi i njihovi poznanici".
Međutim, niko nije tražio pravnike koji su za vreme nacizma emigrirali i koji su bili čisti. To je iznenadilo Gortemakera i Zaferlinga. Oni nisu pronašli dokaze o sistematskoj potrazi za vodećim pravnicima koji su emigrirali u SAD ili Veliku Britaniju. Nikakva inicijativa nije pokrenuta da se takvi ljudi vrate u Nemačku, kaže Zaferling. Pritom je posleratnoj Nemačkoj trebalo više ličnosti, kao što je bio Fric Bauer, sudija koji je 1933. suspendovan i koji je emigrirao najpre u Dansku, a potom u Švedsku. Posle rata, 1949. se vratio u Nemačku i kao državni tužilac pred sud izveo SS-ovce iz koncentracionog logora Aušvic.
Niko nije nikada otpušten
Kada su pedesetih i šezdesetih godina počele da stižu optužbe na račun zaposlenih u Ministarstvu pravde, koje su inače često dolazile iz DDR-a, ono se njima doduše bavilo – međutim, niko nije bio otpušten.
Kristof Zaferling stručnjak za krivično pravo i Manfred Gortemaker istoričar, istraživali su dokumenta Ministarstva i razgovarali sa očevicima. Njihov zadatak je bio da otkriju koliko je bilo nacizma u Ministarstvu i kakav je odnos prema tome. Inicijativa je potekla 2012. od bivše ministarke pravosuđa Sabine Lojthojzer Šnarenberger. Hajko Mas, aktuelni ministar, nastavio je projekat: „Hoćemo to da obradimo i da se s tim suočimo, otvoreno, bez ulepšavanja."
Druga krivica Ministarstva pravde
Rezultati istraživanja nisu „nešto čime mogu da se pohvale ni Ministarstvo pravde, niti savezna vlada u celini", rekao je ministar pravde Mas. On je dodao da želi da se u obrazovanju pravnika ubuduće obuhvati i ova tema. Studenti moraju o tome više da nauče, baš kao i oni koji sada rade u Saveznom ministarstvu pravde. Prvi seminar već je planiran za decembar.
Za razliku od drugih komisija, autori izveštaja pod imenom „Dosije Rozenburg" su javnost stalno informisali o toku svojih istraživanja. To se zove „javna istorija". U bliskoj budućnosti bi jedna izložba trebalo da putuje kroz Nemačku i promoviše debatu o tom pitanju.
Ministar Mas je ocenio da toga u prošlosti nije bilo u dovoljnoj meri. On je za „Zidojče cajtung" rekao da je apsolutno ispravno tu situaciju u Ministarstvu pravde u Bonu „označiti kao drugu krivicu". Pravnici nacističke ere su u mladoj Saveznoj Republici Nemačkoj „sakrivali staru nepravdu koju je trebalo rasvetliti i time stvorili novu nepravdu".
Istoričar Kristof Zaferling kaže da tokom istražavanja, kod bivših nacista nigde nije naišao na reči kajanja – sve samo obična opravdanja.