Što bolje pozicije pred konačno rešenje

Brojni incidenti obeležili su pauzu u dijalogu: hapšenja Srba, incidenti s povratnicima na Kosovo, oštre reči oko takozvanih crvenih linija s albanske strane i najave formiranja vojske Kosova. Čitav taj niz događaja u jednom trenutku je doveo do burne reakcije srpske strane, kada je zvanični Beograd zapretio da, ukoliko uhapšeni Srbi ne budu pušteni, dijaloga neće biti dugo vremena.

Strasti su se nakon toga donekle smirile, ali je i dalje upadljiva živa diplomatska aktivnost obe strane, koju i dalje prati pojačana retorika. Srbija sa svoje strane pokušava da pronađe nešto više razumevanja za svoje stavove u svetskim prestonicama, kao i da animira pojedine zemlje da povuku priznanje Kosova, dok za to vreme albanska strana nastoji da zadrži podršku koju trenutno ima kod vodećih zapadnih zemalja.

Dosta je u međuvremenu bilo reči i o uključivanju u dijalog Rusije i Amerike, ali bar kako sada stvari stoje, nema nikakvih nagoveštaja da bi se to moglo brzo desiti. Stiče se utisak da Rusija i Amerika pažljivo prate razvoj događaja i da će njihovo angažovanje uslediti samo ukoliko se ispostavi da su iscrpljene sve diplomatske moći Evropske unije da se dođe do kompromisnog rešenja.

Insistiranje na ZSO

„Mislim da će u nastavku dijaloga Srbija pre svega insistirati na implementaciji Briselskog sporazuma, odnosno onog dela koji se odnosi na Zajednicu srpskih opština (ZSO)“, ocenjuje za DW Aleksandra Joksimović, predsednik Centra za spoljnu politiku.

„Intenziviranje dijaloga je sve primetnije kako se približava 4. avgust, što je zacrtani datum kada bi trebalo izaći u javnost sa statutom ZSO. Ne treba očekivati da će današnji susret rešiti sva pitanja i čini mi se da će mnogo toga što se tamo bude dogovaralo biti van očiju javnosti, sve dok se ne pronađe kompromisno rešenje koje će biti prihvatljivo za sve strane. Kada kažem sve strane, ne mislim samo na Beograd i Prištinu, jer je i međunarodna zajednica zainteresovana da pronađe rešenje koje neće uticati na neka druga krizna područja u svetu“.

Srbija je pauzu u dijalogu iskoristila za živu diplomatsku aktivnost i tu se pre svega misli na lobiranje u pojedinim zemljama da povuku priznanje Kosova. Problem je što niko ne može sa sigurnošću da tvrdi koliko je tu bilo uspeha, jer su tim povodom stizale brojne informacije i dezinformacije.

Očito je diplomatska aktivnost Srbije oko Kosova, sviđalo se to nekome ili ne, dala neke rezultate, ističe za DW i Jelena Milić, direktor Centra za evroatlantske studije. „Kada je reč o unutrašnjoj politici, tu mi se čini da kosovske vlasti imaju mnogo više problema da postignu nekakav konsenzus kako dalje nego u Beogradu – bez obzira na autokratski režim u Srbiji koji potpuno kontroliše medije. U takvoj situaciji imam utisak da su pojedini loši potezi sa obe strane – poput albanske najave o formiranju vojske Kosova i srpske sa pritiskom na pripadnike Kosovskih bezbednosnih snaga da se iz njih povlače – bili samo za unutrašnju upotrebu. Ali, to zaista ostavlja posledice na građane srpske nacionalnosti, koji su u teškom položaju“.

Beograd ne prihvata nove zahteve

Ako se još jednom osvrnemo na sve incidentne situacije koje su se dogodile, one bi se mogle tumačiti i kao pojačana nervoza na obe strane. Jednostavno, došlo se u situaciju kada je postalo jasno da pomaka u stavovima nema, što je između ostalog izazvalo i sve primetnije glasove u Beogradu da bi dijalog trebalo prekinuti.

Aleksandra Joksimović primećuje da, što smo bliže rešenju, svaka strana pokušava da zauzme što bolje pozicije. Predsednica Centra za spoljnu politiku u tom smislu kaže da je „svako ugrožavanje mira i bezbednosti nešto što Srbiju posebno uznemirava. To je nešto na šta će Beograd najviše obraćati pažnju. A sa druge strane mi se čini da Beograd neće dozvoliti promenu pregovaračkog okvira; to se odnosi ne samo na posrednike u pregovorima, nego i na one koji se sada javljaju sa nekim posebnim zahtevima, poput albanskih predstavnika sa juga Srbije, koji su pokušali da sebe ugrade u pregovarački proces“.

Prevaziđena forma dijaloga

Opasnosti za budućnost dijaloga postoje, ali Jelena Milić skreće pažnju da je dijalog ne samo povezan sa evropskim integracijama Srbije, već je značajan i zbog posvećenosti Beograda mirnom rešavanju tog problema. To je nešto što se često zaboravlja, i što se u nekim krugovima lako otpisuje. Te stvari nisu za šalu, upozorava Jelena Milić.

„Ali, sa druge strane, mislim da su forma i sadržaj dijaloga prevaziđeni. Kosovska strana tvrdi da je već dala maksimum što se tiče kompromisa, međutim, to je rezultat pregovora sa zapadnim zemljama koje su već priznale Kosovo, a ne sa Srbijom. Debakl samita EU o Zapadnom Balkanu nije nastao zbog srpskih ili kosovskih, nego zbog španskih lidera. Ta činjenica da pet zemalja EU nisu priznale Kosovo jeste bitan momenat, i u tom smislu nešto mora da se promeni u pristupu tom dijalogu, koji se trenutno svodi na pritiske na srpsku stranu“. Milićeva tome dodaje da se Kosovo ponaša kao da je Srbija jedina zemlja na svetu koja ih nije priznala. „Čini mi se da je vrsta samouverenosti za unutrašnju upotrebu kosovsko društvo i političare dovelo u neprijatnu situaciju da nemaju nikakav konsenzus o nastavku pregovora“.

Rešenje još daleko?

Jelena Milić smatra da Beograd iz razumljivih razloga javno ne želi da saopšti šta bi za njega predstavljao kompromis oko kosovskog pitanja, jer ne želi da oslabi svoju pregovaračku poziciju. Naša sagovornica dodaje kako ne bi trebalo olako otpisati ni napore srpske diplomatije da pojedine zemlje povuku priznanje Kosova. „Ne bih rekla da to nema nikakvog efekta, a može ga imati još i više. Niko previše ne govori o tome da Egipat razmišlja kakav stav da zauzme povodom nezavisnosti Kosova, a to može bitno uticati na čitavu priču“, kaže Jelena Milić. Egipat je, inače, kako se navodi, samo usmeno priznao Kosovo 2013 godine, jer nakon toga nije usledila uobičajena razmena diplomatskih nota niti otvaranje diplomatskih predstavništava. 

Evropska unija pokušava da čitav kosovski proces završi do kraja mandata sadašnje Evropske komisije, ocenjuje Aleksandra Joksimović. „To se možda neće desiti u tom roku, ali mislim da će svi učesnici uložiti napore da do tog kompromisnog rešenja dođe. Naročito zbog podsticaja koji je dobijen rešavanjem višedecenijskog spora Makedonije i Grčke oko imena“, zaključuje Aleksandra Joksimović.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android