„Dijalog bez vizije“
25. jun 2018.
DW: Kako Vama izgleda situacija, da li aktuelne vlasti sa obe strane, ovakve kakve su, uopšte mogu da postignu dogovor?
Albinot Maloku: Atmosfera nije baš optimistična – to kažem zato što obe strane još uvek nisu jedna drugoj ulile dovoljno poverenja. Istovremeno, smatram da među njima nema ni dovoljno iskrenosti. Svi dokumenti proizašli iz Briselskog procesa nazvani su različitim imenima. Različita interpretacija tih dokumenata bila je po volji dveju strana, što je veoma loše. To škodi ozbiljnosti procesu u koji je položena neka nada kako bi se došlo momenta da se strane među sobom priznaju.
Dok za obične ljude Briselski proces predstavlja nadu, imam utisak da je za političare to samo neka poluga koja ih drži na vlasti i preko koje pokušavaju da kontrolišu političke procese, bilo da je reč o Beogradu, bilo o Prištini. Zbog toga sam pesimista kada je reč o tom procesu, posebno zato što i jedna i druga strana stalno okrivljuju onu drugu. Priština kaže da Beograd ne analizira sporazume i obratno. Zato sam u vreme prekida pregovora predlagao da se ovakav format dijaloga zaustavi, da se analizira situacija na terenu i nakon toga da izađe sa čistom platformom u kojoj će znati strane šta hoće.
S druge strane, prištinska strana zna da hoće priznanje od strane Srbije, ali u Srbiji izgleda nema unificiranog stava. To dokazuje i činjenica da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić organizovao unutrašnji dijalog o Kosovu gde su svi davali predloge, ali niko na Kosovu ne zna koji su zaključci. S druge strane, na Kosovu to nije organizovano, jer Kosovo zna šta želi: da 17. februar bude priznat. Istini za volju, u tu igru su upletene i velike sile. Imamo Rusiju i SAD, dodajte tu i EU, Nemačku kao velikog igrača. Ne bih voleo da gospođa Merkel izgubi živce zbog predsednika Vučića i predsednika Tačija, pa da nas ona ostavi da to sve sami rešavamo.
Kad govorimo o Zapadu i gubljenju živaca međunarodne zajednice zbog toga što se ne vidi kraj pregovora, šta mislite o uključivanju SAD, a šta o uključivanju Rusije?
Evropska unija je, pokazalo se, veoma dvolična prema Kosovu, prema Balkanu uopšte. To sam ponavljao više puta. Evropska unija je sve vreme bila postavljala nove uslove za napredak zemalja Zapadnog Balkana. To je veoma loše, jer ona nije rekla „mi imamo naše probleme i zbog toga nemamo neku viziju o Balkanu“. Kada je gospođa Mogerini posetila Kosovo, smatrao sam da je ta poseta fijasko, jer ona nije proizvela ništa što bi građani osetili. U ovim pregovorima u Briselu, EU dakle nije pokazala da ima jasnu viziju, već je to kupljeno vreme tipa: ’Pričajte vi, pravite dijalog, razgovarajte, doći će trenutak za solucije i rešenja’. Rusija i Amerika su tu negde već bile upletene: u Rambujeu, u svim tim procesima u kojima smo učestvovali kao Srbija i Kosovo.
Rusija baš i ne mari mnogo za Srbiju, već više za svoje interese. Pitanje je sada, ako Srbija prizna Kosovo, Kosovo mora da strahuje da li će ga Rusija priznati. Sad se kreira atmosfera da nisu u neprijateljskim odnosima bili Kosovo i Srbija, već Kosovo i Rusija. A SAD su i do sada bile upletene u ceo proces, ali opet ne sa velikim interesovanjem. Možda bi se direktno uplele u proces kada bi se organizovala neka međunarodna konferencija, preko koje bi se promenila situacija u odnosima. Ne vidim dakle neko posebno interesovanje ni u Moskvi, ni u Vašingtonu, a u vezi sa Briselskim procesom.
Napredak u dijalogu jedan je od ključnih uslova za pregovarački proces Srbije sa EU. Da li je i Priština nečim uslovljena i čime?
Priština je bila uslovljena demarkacijom koja je trajala tri godine, to je bio bezrazložni uslov koji se postavljao jednoj zemlji koja tek pokušava da se formira. Borba protiv korupcije najveći je uslov za Kosovo i ja sam nekoliko puta rekao da po tom pitanju EU mora da bude rigoroznija nego što je sada. Ali, imam osećaj da EU nije baš toliko rigorozna zbog toga što pomalo i sama učestvuje u toj igri sa korupcijom, a neko ko nije čist i ne može da postavlja uslove. Drugih uslova nema, bar ne za sada. Evropska unija nema viziju kada je reč o Balkanu, to je dokazao i Makron. Ja polažem velike nade u Angelu Merkel i u to da se neće pogoršati situacija unutar EU kao što je ranije bila kriza, pa da Zapadni Balkan izađe iz vidokruga Evropske unije.
Šta su po Vama rezultati Briselskog dijaloga od 2011. do sada?
Nije da dijalog nije proizveo ništa, ali od početka nije postojala čista vizija šta se hoće - ni u Briselu, ni na Kosovu, ni u Srbiji. Veoma dobro znamo da je dijalog počeo zahvaljujući koordinaciji EU i Srbije – ali vizije nije bilo. Imali smo tehnički dijalog, politički dijalog, sada predsednik Kosova Hačim Tači bez nekog generalnog konsenzusa hoće da on vodi pregovore, sanja o tom istorijskom momentu i da je on taj koji to završava. Hoće li on to moći – malo verujem. A šta smo dobili od ovog procesa? Došlo je do izvesne relaksacije odnosa, malo je smanjena ta blokada koja je postojala prema građanima Kosova koji su hteli da dođu u Srbiju, mada je još uvek prepreka procedura na graničnim prelazima. Drago mi je da su amortizovani i neki problemi sa strane koji nisu imali velikog uticaja. Ali da li je Briselski proces koji traje predugo postigao svoje ciljeve? Ne, nije postigao.
Imate li saznanja o tome šta građani na severu Kosova misle o Briselskom dijalogu i normalizaciji odnosa? A šta o tome misli albansko stanovništvo?
Na Kosovu uopšte, kada se priča o normalizaciji odnosa, ni na šta drugo se ne misli sem na priznavanje i uspostavljanje diplomatskih odnosa Kosova i Srbije. Ima dosta ljudi na Kosovu koji jedva čekaju da kao ambasadori dođu u Srbiju. Građani u severnom delu Mitrovice znaju da neće biti podele, ali su zbunjeni jer su bombardovani različitim informacijama o tome šta priznavanje nezavisnosti može da im donese, dok Srbi južno od Ibra žive sa svakodnevnicom.
A kada govorimo o kriminalnim grupama koji kontrolišu sever Mitrovice od ’99, njima ta situacija odgovara. Oni ne plaćaju struju, ne plaćaju vodu, uzimaju i od Srbije i od Kosova, kreiran je fond za sever Kosova. A kada bi im se ponudilo da budu deo Srbije, oni bi sigurno morali da razmišljaju o pravilima koja bi morali da ispune. Tamo ni Vučić, ni Tači ne mogu ništa da u rade bez tih „kumova“ koji kontrolišu taj deo (Kosova). Oni nisu za proces priznavanja, ali nisu ni za podelu, kao što je to gospodin Dačić predlagao. Dakle, ne postoji doza patriotizma, već postoje čisti ekonomski interesi tih pojedinaca, ali ne i građana.
Zna li se uopšte šta piše u tom konačnom dokumentu koji bi trebalo da se potpiše?
Mala grupa ljudi možda zna. Mi analitičari pokušavamo da sa strane sakupimo od svakog po malo da bismo nešto zaključili. Savetnik predsednika Kosova rekao je da Hašim Tači i Aleksandar Vučić znaju šta je u tom dokumentu. Al ja sam to shvatio kao foru, jer je isto tako bilo pričano i da Hašim Tači zna datum (potpisivanja sporazuma), ali neće da kaže. Kad se slušaju predsednici, predsednik Srbije kaže loose–loose („obe strane moraju da izgube“), a Tači upotrebljava rečenicu win-win („obe strane moraju da dobiju“). Znači, obe strane znaju da još nešto moraju da izgube, i nešto kobajagi da dobiju. A to znači da smo ušli u fazu trgovine. Imam osećaj da će, ako se ovako nastavi, biti win-loose. Ali ko će win, ko loose, to tek očekujem da vidim. Bilo je glasina u Prištini da je sve završeno, samo se igra i čeka se trenutak da se to potpiše, ali ja ne vidim da je završeno. Tek bi trebalo da se završi. Nisam posebno optimističan da će uskoro doći do dogovora.
A šta to još ima da se dâ i da se izgubi?
Ja ne znam šta više Kosovo može da dâ. Zajednica srpskih opština još nije stvorena na terenu. Ipak, potpisali smo to, i moramo da je formiramo. Taj termin „podela Kosova“, to je veoma loše i to može da izazova domino-efekat. U tom kontekstu, Srbija više nema šta da izgubi, može samo da dobije ako prizna Kosovo – dobija napredak u evropskim integracijama. Od svih zemalja na Balkanu, Srbija ima najbolje uslove za to, ona je primer za zemlje u regionu i kada je reč o ulasku u EU i kada je reč o odnosima sa Rusijom, odnosno sa SAD. Srbija ima te mogućnosti, ali samo ako ne nastavi da bude talac Kosova. I obratno.
Ali zašto se po Vašem mišljenju do sada nije značajnije radilo na formiranju Zajednice srpskih opština? Sami ste rekli da ona treba da se formira.
Smatram da Srbiji nije bilo u interesu da se ona formira, a nije joj odgovaralo zato što bi Zajednica malo promenila odnos između političara u Beogradu sa političarima u Severnoj Mitrovici i na Kosovu uopšte. Zajednica mora da se formira, mada moram da kažem da ona nije ni Prištini po volji, posebno zato što smo previše vremena izgubili na demarkaciju. Srbi na Kosovu misle da je formiranje Zajednice spas, a Albanci to vide kao nešto jako loše po državni sistem, po ustavno-pravni sistem. Ali neće biti ni to, ni to. Ona mora da se formira, jer je to proizvod jednog dokumenta koji smo mi nazvali „istorijskim“. Jer je na Kosovu sve što se dešava u Briselu – istorijski.
Albinot Maloku rođen je u Podujevu. Politikologiju je završio na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. Objavio je brojne tekstove za različite štampane i elektronske medije na Kosovu, Albaniji, Makedoniji, BiH, Crnoj Gori i Srbiji.