Migranti zaglavljeni u Banji Koviljači
26. septembar 2020.
Prvih jesenjih dana, između Malog Zvornika i Banje Koviljače, Drina još uvek ima delova na kojima se nalaze takozvani gazovi. Tuda noću prolaze izbeglice koje pokušavaju da pređu granicu ka Bosni.
Na napuštenoj železničkoj stanici Banje Koviljače, na pruzi koja u stopu prati Drinu, zatičemo desetak momaka. Nekoliko njih sedi na peronu. Jedan je sa povređenom nogom, na cevanici mu fali veliki komad mesa. Ispira ranu vodom i sa nešto malo joda.
„Pao sam u reci kad nas je bosanska policija vratila sa granice. Na oštar kamen. Užasno me boli, i nikako da počne da zarasta“, kaže povređeni momak sa zaštitnom maskom na licu. Drugi pokazuje ruku na kojoj se vide sveži ožiljci od ujeda psa. Neki čovek je pustio psa na njega, kaže.
Policija tera ljude nazad u reku?
Ovi momci iz Pakistana i Avganista pričaju isti jezik, urdu. Sa njima je i jedan Marokanac. Ovde su već nedelju dana. Spavaju na betonu na davno bačenim ćebadima i dušecima.
Kažu da su poslednji put jeli pre dva dana. Nemaju novca pa jedu ono što nađu po okolnim baštama. Triput su probali da pređu Drinu. Pokušaće opet, uprkos strahu od bosanske policije. Samo da njihovom prijatelju noga bude bolje. Iz ovog košmara kažu, moraju da izađu.
„Oni koji imaju novca idu organizovano čamcima. Mi nemamo novca, moramo sami. Ali bosanska policija je strašna prema nama. Poslednji put su gurnuli trojicu u Drinu, a oni nisu znali da plivaju. Udavili su se“, kažu oni.
Nema zvanične potvrde ovih tvrdnji, mada se sa svih strana čuje da se ljudi guraju u vodu kada pokušaju da pređu granicu. To nismo mogli da pitamo ni bosansku ni srpsku policiju jer su dva ministarstva unutrašnjih poslova ignorisala upite DW.
Migranti u Banji Koviljači deluju pomireno sa rizikom. Srpske policije se, kažu, ne plaše. Policajci ih ne diraju, ali su im rekli jasna pravila: smeju da budu jedino na napuštenoj železničkoj stanici, ali da ih ni tu ne bude previše. Policija ih tu redovno obilazi.
Retko ko želi da ostane u Srbiji
Strmom ulicom u samoj Banji Koviljači dolazi se do Centra za tražioce azila. To je svojevremeno bio jedini centar za azil u socijalističkoj Jugoslaviji, a i u aktuelnoj izbegličkoj krizi je prvi primao migrante.
Da bi tu došli, migranti moraju da traže azil u Srbiji. No za većinu je to samo način da kupe malo vremena i krov nad glavom, dok ne krenu dalje. Pre nekoliko nedelja je ovde bilo 111 štićenika, a danas tek 47 - ostali su opet otišli na svoju ruku, da pokušaju da se domognu zapadne Evrope.
Upravnik ovog centra Robert Lestmajster za DW kaže da se dešava da čak i oni koji uđu duboko u proceduru sa potraživanjem azila ipak odu iz Srbije. Pominje primer jedne osmočlane porodice koja je nakon više od godinu dana procedure, saslušanja i intervjua nedavno otišla u BiH.
„Sa arapskog govornog područja, skoro svi koji su bili tu, produžili su dalje. Neki su se čak i vratili u zemlje porekla“, priča nam upravnik centra.
„Oni za koje se pokazalo da su ozbiljniji u svojoj nameri da traže azil u Srbiji su lica iz Afrike, pre svega iz Burundija. Oni su po školskom obrazovanju malo napredniji, njihov je zvanični jezik francuski, a dobro govore engleski, imaju interesovanja za IT pa su mogli i da se uklope u naše tržište rada. Ovde su redovno ovde učili i srpski“, dodaje Lestmajster.
Erike Bua je potražilac azila iz Gane. On je automehaničar i želi time da se bavi u Srbiji. Ovde ima mir koji je želeo, i ostaće tu. Zna da ljudi pokušavaju da pređu granicu preko reke, i nikoga ne krivi što traži bolji život, ali misli da je bolji život tamo gde je mir.
I samohrana majka iz Sirije Hana je istog mišljenja. Ceo njen put sa dvoje dece traje četiri godine. Nema nameru da dovodi sebe i decu u opasnost zbog reke i bosanske policije.
BiH pojačala kontrole
Robert Lestmajster potvrđuje da je rizik prelaska preko Drine ogroman. Do sada su u reci pronađena najmanje četiri tela.
„Čujemo da neki ljudi prelaze uz pomoć kanapa kada je nizak vodostaj i mogu da pregaze Drinu, a nekad čamcem. To sve organizuju njihovi državljani koji malo duže borave ili u Srbiji ili s druge strane“, kaže on.
„Ali granična policija BiH sada radi dosta strože kontrole, sa dronovima, kamerama, i bilo je slučajeva da po stotinu ljudi uhvati i vrati nazad. Doduše, isto tako i preko vode. Bez puno zadržavanja, administracije, samo kažu vrati se kako si i prešao. Bar smo tako mi čuli“, kaže Lestmajster.
Te kontrole učinile su da se ni pruga više ne koristi kao ruta, jer su svi pokušaji da se prevezu lokalnim teretnim vozovima bili bezuspešni. Upravo je taj granični prelaz Karakaj prioritet Ministarstvu sigurnosti BiH u borbi protiv ilegalnih migranata, rečeno je ovih dana.
Meštanima nije svejedno
Mnogi meštani u Banji Koviljači osećaju se nelagodno. Maltene preko puta železničke stanice gde se okupljaju migranti, Lepa Dragojević izdaje apartmane i jako je ozlojeđena što zbog ovakve situacije trpe i meštani i turizam.
„Pisala sam pismo predsedniku i svima redom. Oni ovde prolaze, uđu u prodavnicu, ukradu, a prodavačica ništa ne sme da im kaže. Ukrali su dečije šatore. Noću ovde ne sme da se prođe. Dođu mi gosti, ne smeju da izađu iz kuće uveče da prošetaju. Ja se osećam nebezbedno, mladi roditelji sa decom takođe. Ako je država prihvatila da ih imamo, onda neka im obezbedi da ne hodaju tako tuda“, kaže ona.
Nešto drugačijeg mišljenja je prodavac na pijaci pored njene kuće. Kaže da izbeglice nisu toliko vidljive, niti da prave probleme. Ponekad se pobiju međusobno, i to je sve.
Samo jednu ulicu dalje, momci u zidinama pored pruge sede i razgovaraju. Koliko li će još puta pokušati da pređu Drinu? Ideja ima je bila da se dokopaju Italije. A sada im je svaki dan isti: uglavnom gladni, na prljavim dušecima mozgaju kako da savladaju reku pre nego što dođe zima.