On ima 19 godina i šanse su mu male
22. septembar 2020.
„Nadali smo se, ali uzalud. Mislili smo da će vlada sada da nas prebaci u Atinu“, kaže Muhamad Sator Masi. Taj 19-godišnjak sedi na kamenu, na jarkom suncu, i rezignirano gleda u zemlju. Pored njega je kamion za odvoženje smeća. Vozač dizalicom na prikolicu podiže plave kante jednu za drugom.
Na putu koji vodi od glavnog grada Lezbosa, Mitilinija, do izbegličkog kampa Morija, leže plastične flaše, ambalaža i ostaci provizornog smeštaja. U žbunju pred – svuda đubre. More je odatle udaljeno samo par koraka, ali uprkos tome, grozno smrdi.
-pročitajte još: Haos na Lezbosu
Muhamad je pobegao iz Avganistana i zajedno sa svojom tetkom, njenim mužem i šestoro dece stigao na ostrvo Lezbos. Tu su već devet meseci. Kaže da je bilo grozno, da oseća posledice. Nakon požara u Moriji uputio se, zajedno s drugim stanovnicima kampa, prema glavnom gradu. Na putu ih je zaustavila policija. Blokirali su im.
Muhamad i njegovi rođaci neko vreme su bili prisiljeni da spavaju na otvorenom, na kartonima na goloj zemlji. Izdržali su više od nedelju dana, a onda je policija počela da uklanja ilegalni kamp. Danas su stigli do Muhamadovog šatora, upravo kad su ručali. Jedan policajac bacao je njihove stvari naokolo i drao se na njih. Onda su srušili njihovo privremeno sklonište.
Kakvi su uslovi u novom logoru?
Sada postoji novi izbeglički logor: Karatepe. „Teraju nas da tamo odemo. Nemamo alternativu. Ne verujem da će biti bolje nego u Moriji, biće isto“, uveren je Muhamad. Kao i mnogi drugi, boji se da će situacija biti možda i još gora nego u Moriji: hiljade ljudi na malom prostoru, bez dovoljno tuševa i toaleta, premalo hrane, loša zdravstvena nega – i svake noći nasilje.
-pročitajte još: „Za dve nedelje će opet podmetnuti požar“
Portparol grčkog Ministarstva za migracije tvrdi da su uslovi u novom logoru dobri, da ima dovoljno sanitarnih čvorova, vode i struje, kao i da će se stvoriti dodatni kapaciteti. Ali ljudi koji su već u kampu pričaju drugačiju priču. Kažu da ima suviše malo toaleta, da je jelo deli samo jednom dnevno, a u velikim belim šatorima koje su postavili UNHCR i Crveni krst nema ni madraca, ni pokrivača. Tvrde još da je logor, koji je u najkraćem roku napravljen na bivšem vojnom poligonu, možda i zagađen štetnim materijama i da ima municije. Pričaju da su tokom postavljanja kampa videli vojnike kako detektorima za metal pretražuju okolinu šatora. Portparol nadležnog ministarstva međutim uverava: „Sve je bezbedno“.
Najveći problem za izbeglice poput Muhamada je neizvesnost: da li će kasnije smeti da napusti logor. I zaista , saopšteno je da će neko vreme kamp biti stavljen u karantin, jer je proteklih dana registrovano više od 200 slučajeva zaraze korona-virusom. Navodno će, nakon dve nedelja, stanovnicima logora biti dozvoljen izlazak tokom dana. Ali ni to nije sigurno, i ta neizvesnost muči Muhamada. „Došli smo tražeći zaštitu. Mi nismo zatvorenici“.
Izgubljeni dani života
Muhamad deluje iscrpljeno. Na ulici oko njega skoro da nema ljudi. Osim grčkih đubretara, samo povremeno poneko dolazi. Porodica iz Avganistana, natovarena plastičnim kesama, jedan mladić iz Konga koji nosi stari prljavi šator. I Muhamad ide u istom smeru kao i oni, prema novom logoru.
-pročitajte još: Morija: vrlo emotivna rasprava u Evropskom parlamentu
I puši cigaretu. „Nikad do sada nisam pušio. Bio sam sportski tip, izbegavao sam ljude koji puše. Sad me to smiruje.“. Kaže da se tokom boravka na Lezbosu jako promenio i da je psihički na rubu sloma. „Mi ovde gubimo vreme našeg života“. Prema njegovim rečima, u Avganistanu je dobro živio. Njegov otac je poslanik u parlamentu pokrajine Vardak i ima svoju firmu za snabdevanje vodom. Porodica je imala novca, ali ne i sigurnost. Jednom se, dok se vraćao iz škole kući, pored njega zaustavio automobil. Pokušali su da ga uvuku u vozilo, ali uspeo je da se otme i pobegne. „Kada ideš u školu ne znaš da li ćeš se živ vratiti kući.“
Sa svojom tetkom je odlučio da pobegne u Evropu. Izgubio je nadu da će, možda u Nemačkoj, započeti novi život. Hteo je da nauči jezik, studirati medicinu i igra fudbal, što je njegova velika strast.
Radije proteran nego zatvoren
Muhamad je u međuvremenu stigao u novi kamp. Pored puta sede grupice ljudi, većinom muškarci. Čekaju u senci niskog žbunja. U redu ispred ulaza prednost imaju porodice. Gužva je. Policija opremljena zaštitnom odećom i maskama s filterom, drži odstojanje. Svaka osoba se registruje i testira na korona-virus.
Muhamad je prethodno govorio da će radije da dozvoli da ga proteraju u Avganistan i da tamo umre, nego da ide u ovaj zatvor. Ali sada nema izbora. Njegova tetka stoji malo napred u redu, i Muhamad polako, pognute glave, prolazi pored drugih porodica i nestaje u masi ljudi.