„Za dve nedelje će opet podmetnuti požar“
12. septembar 2020.
Patrik sa nevericom zuri kroz žicu. Nekoliko stotina metara dalje, iza nekoliko takvih žičanih ograda, ljudi iz UNHCR ubrzano podižu šatore.
Grčke vlasti su još u utorak obećale brzu pomoć nakon što je požar progutao izbeglički kamp Morija na Lezbosu, najveći takav kamp u Evropi. No od pomoći nema ni traga. „Ono malo što sam imao, progutala je vatra“, kaže Patrik (42) iz Angole.
„Vlada mora sada da nam pomogne. Moraju da nas prebace u Atinu, u Nemačku ili neku drugu zemlju u Evropi“, priča on. U Moriji je bio skoro godinu dana i bilo je kao u paklu.
Patrik je uveren da postavljanje novih šatora za oko 13.000 ljudi na Lezbosu nije rešenje. „Za dve nedelje će isto da se desi. Opet će podmetnuti požar.“
Činjenica da je vatra istovremeno izbila na više mesta ukazuje da je požar u Moriji bio podmetnut. Grčke vlasti su uverene da su to uradili migranti. U kampu je u očajnim uslovima živelo četiri do pet puta više ljudi nego što je predviđeno, a nedavno je izbila i zaraza koronom.
Nedovoljno hrane
Par metara dalje u blindirani policijski autobusi. Iza njih, nasred puta koji vodi do ostrvskog glavnog grada Mitilinija, hiljade ljudi traži kakvu senku da se skloni od podnevnog Sunca. Ovde je i dalje preko 30 stepeni svakog dana. Neki imaju šatore koje su im dale nevladine organizacije, drugi su od bambusa i lišća napravili zaklon.
Dvojica mladića igraju odbojku. Iz probušenog creva lije voda, ljudi u redu čekaju da napune plastične flaše. Nema toaleta. Volonteri i grčke službe su makar dobavili vodu za piće, ali hrane jedva da ima. „Jedan keks je sve što sam danas pojeo“, kaže očajno mladi Avganistanac.
„Vojska dolazi u 14:30 i donosi jelo“, priča nam jedna volonterka. Ali, kaže, to nije dovoljno za sve. „A i nije dovoljno jesti jednom dnevno.“ Ona sa prijateljima deli hranu izbeglicama na obližnjem parkingu jednog supermarketa.
Ni dobrovoljcima ovde nije lako. Još u martu je lokalno stanovništvo bilo nasilno prema predstavnicima nevladinih organizacija i novinarima te su mnogi napustili Lezbos. Vlasti su nedavno zatvorile kovid-ambulantu Lekara bez granica nedaleko od kampa i razrezale kaznu od 35.000 evra jer je ambulanta navodno ilegalno bila na komercijalnom zemljištu.
„Sada nas ljudi najviše trebaju“, kaže nam Faris al Džavad iz Lekara bez granica, koji su ipak ponovo otvorili ambulantu. „Ljudi su raštrkani svuda. Naši volonteri idu okolo i objašnjavaju im da je klinika otvorena.“
Evropska unija je zakazala
Erik Markart, evropski poslanik nemačkih Zelenih, nema razumevanja za otvoreno neprijateljstvo lokalaca prema izbeglicama i pomagačima, ali podseća: „Dobro se sećam 2015. kada je ovde stanovništvo bilo spremno da pomogne.“
Ali, kaže političar, Evropska unija je potpuno omanula kada je trebalo uspostaviti pristojan smeštaj, organizovati školu za izbegličku decu, ili preduprediti požare. „Napravili smo od ovih ljudi žrtve na spoljnoj granici EU.“
Markart misli da bi izgradnja novog kampa pored zgarišta samo obnovila isti problem. „Najpre moramo da dobijemo na vremenu kako ljudi ne bi patili. Za to vreme moramo da nađemo politička rešenja na temelju analiza koja pokazuje da krcati kampovi na spoljnim granicama uvek vode katastrofi.“
Političar Zelenih nudi originalno rešenje: „Mnogi kruzeri mesecima stoje prazni, a na njima se može sačiniti higijenski koncept. Već sutra bismo mogli da imamo više hiljada soba u kojima postoji mogućnost karantina.“
Za sada se nekakvo rešenje nazire samo za 400 maloletnika koji su putovali bez roditelja ili staratelja. Oni su već na grčkom kopnu, a trebalo bi da budu prebačeni mahom u Nemačku i Francusku. Ostali su još na Lezbosu bez krova nad glavom.