Sovjetska komuna za 21. vek

Kada se prebrode početne poteškoće, poput neizdrživog smrada na stepeništu ili ulaznih vrata koja ne mogu da se zatvore, namernika na trećem spratu jedne oronule, ali još uvek lepe zgrade u centralnoj gradskoj četvrti Ligovski u Sankt Peterburgu očekuje neobična komuna.

U stan koji se proteže preko čitavog sprata stiže se preko dugačkog hodnika iz kojeg se levo i desno ulazi u male komunalka-sobe. Na kraju hodnika – kupatilo i WC. I jedna kuhinja. Zajedničke prostorije koristi 16 porodica koje žive u 16 majušnih soba. Sa zidova se ljušti boja, pola sijalica ne radi. Svetlo dopire samo sa dna hodnika, iz kuhinje koja ima prozor. Kuhinja je nešto poput komandne centrale komunalke. Tu caruje Polina, najstarija žiteljka tog neobičnog stana. Najstarija po stažu, ne i po godinama. Polina je ovde rođena pre tridesetak godina. „Ovde vlada jasna hijerarhija. Oni koji ovde najduže žive, smeju najviše“, kaže Polina dojeći upravo svoje dete. Polina u kuhinji ima svoj sopstveni sto i deo šporeta.

Za svaku porodicu posebna daska za WC-šolju

Pet stolova i dva šporeta za 16 porodica. Ko tu želi nešto da skuva, mora da stane u red. Jedina mašina za pranje veša 24 sata je u pogonu. Polinin prijatelj Jevgenij nas pozdravlja. Ispod ruke mu je daska za WC pastelne boje. Svaka porodica ima svoju. „Dobrodošli! Ovde ne postoji granica između privatne sfere i zajedništva“, kaže kroz smeh Jevgenij.

U kuhinju ulazi žena, očigledno dalekoazijskih korena. Uzbekistanka, saznajemo od Poline – kao uostalom i polovina stanara komunalke. Uzbekistanci su česti „gastarbajteri“ u Rusiji jer tu mogu da zarade mnogo više nego kod kuće. Prema „novinarima sa Zapada“ su nepoverljivi. Ipak, „probijamo led“ – nešto kasnije me uzbečka porodica ipak zove u svoju sobu i nudi nekom vrstom pilava s povrćem i ovčetinom.

Život u sopstvenom svetu

Ovakvi prizori su retki. Uprkos zajedničkom krovu nad glavom, u komunalki se retko jede zajednički. Svako se povlači u sopstvenu sobu. Polina kasnije u svojoj iznenađujuće udobnoj sobi ipak nastavlja u malo drugačijem tonu. „Ovde je udobno. I dvostruko jeftinije od ostalih stanova u centru. Samo da nema toliko mnogo Uzbekistanaca. Oni baš i nisu ugodni“, kaže otvoreno. Od Poline i Jevgenija saznajem da oboje manje-više uspešno ignorišu političke događaje poput izbora. „A za koga da glasamo? Svi su isti. Nema baš neke alternative“, kaže Polina i dodaje: „Ovako velikoj zemlji poput Rusije i potreban je neko ko će da je vodi na imperijalan način i čvrstom rukom. Onaj ko to ignoriše, rizikuje nemire“.

Oboje kažu da današnji život u Rusiji podseća na život u Sovjetskom Savezu sedamdesetih. Oni ne gaje preterane iluzije da bi nešto moglo da se promeni. „Mi živimo ovde i danas. Ništa nas ne sprečava da u ovoj zemlji budemo srećni. Ništa nas ne tera da odemo. Jeste, Rusija ima problema, ali koja zemlja ih nema“, pita se Jevgenij. Bilo kako bilo, komunalka je preživela pokoju krizu. Tu vladaju neka druga pravila i možda je to tajna dugovečnosti te stambene forme.