Krimski Tatari se boje Moskve

Zagušljivo je, ali ne smemo da otvaramo prozore. Ništa od našeg razgovora ne bi trebalo napolju da se čuje. Već pola sata sedimo u automobilu negde na rubu grada Bahčisaraja. Upravo je prošla ponoć. Moj sagovornik govori tiho. U početku je sumnjičav, ali malo po malo se otvara i vidim da ima mnogo, veoma mnogo toga da ispriča. Nada se da ja mogu nekako da mu pomognem. Druge nade nema. A izgubio je i veru u pravdu...

Svoj bol mi iznosi otac čiji sin je otet još u maju ove godine i otada mu se, navodno, gubi svaki trag. Navodno – jer u stvari ima mnogo tragova: recimo video-kamere za nadzor na kojima se otmica jasno vidi. Noću, ispred kućnih vrata, pod svetlom sa bandere. Sigurno postoji i pokoji svedok, jer to se dogodilo ispred stambene zgrade sa više spratova.

Život u stalnom strahu

Mladi Krimski Tatar Mustafa (nazvaćemo ga tako zbog bezbednosti), član je Svetskog kongresa Krimskih Tatara. Da li je zato otet? Nije bilo teško pronaći njegovu kuću u Bahčisaraju, ali je veoma teško bilo uspostaviti direktan kontakt s njegovom porodicom. Mustafini roditelji, naime, žive u strahu. U stalnom strahu. Kao i brojni drugi Krimski Tatari na poluostrvu pod ruskom kontrolom. „Vlada bezakonje“, žali se otac. „Čista samovolja. Nikad nisi siguran šta će se s tobom da se dogodi u narednih pola sata.“

Nekoliko dana kasnije, zajedno s još jednim kolegom, o Mustafinoj sudbini direktno pitam takozvanog premijera Krima Sergeja Aksjonova. On deluje kao da je upravo to pitanje od nas dvojice zapadnih novinara i očekivao. Odgovor odmah sledi, isti onaj koji Mustafin otac sluša već nedeljama. „Pravosudni organi Republike Krim čine sve što je u njihovoj moći da, što je pre moguće, razjasne taj slučaj.“

Opšta sumnja na jednu manjinu

Mustafina porodica nije jedina među krimskim Tatarima koja oseća neugodnost zbog novih vlasti na Krimu. U aprilu ove godine je Medžlis, samouprava krimskih Tatara u Rusiji, okarakterisana kao ekstremistička organizacija i – zabranjena. Vlasti su očigledno strahovale da bi Krimski Tatari, koji su većinom bili protiv aneksije, mogli da pozovu na masovne proteste. Otada se generalno sumnja u čitava tu manjinu.

Nalazim se u dvorištu porodice Osmanov. Oni imaju troje dece – dve devojčice i jednog dečaka. „Za sebe se ne brinem“, kaže otac Ajvaz. „Ali se brinem za svoju decu.“ Prosedi čovek od pedesetak godina govori tiho, ali odlučno. „Sedimo na buretu baruta. Naš narod je pod velikim pritiskom. Svakog jutra računam s time da bi mogla da dođe policija, da me sasluša ili pretraži moju kuću.“ Osmanov je predsednik lokalnog Medžlisa. Njegov kolega, predsednik regionalnog Medžlisa, već dve godine je u zatvoru. Jedan drugi aktivista ne sme napustiti zemlju. Protiv trećeg se upravo vodi istraga, priča Osmanov.

Deportacija kao u vreme Staljina

Osmanov, naravno, zna za Mustafin slučaj. Za njega znaju svi u okolini, ali niko ne može ništa da uradi. Osmanovi već 30 godina žive na Krimu. Oni su se, kao i većina krimskih Tatara, 1990-ih vratili na to poluostrvo, nakon što je Staljin njihove porodice 1944. kolektivno deportovao sa Krima – većinom u centralnu Aziju. Brutalno, u stočnim vagonima.

Danas mnogi od njih žive od poljoprivrede. Ajvaz već godinama gradi porodičnu kuću: za decu, za svoju šestočlanu porodicu, za budućnost. Sto za kojim zajedno večeramo povija se pod velikim brojem raznih jela. Krimski Tatari su gostoljubivi – cenim to, ali pre svega cenim njihovu otvorenost dok pričaju o situaciji na Krimu. Jer, ona je ozbiljna, veoma ozbiljna.

Zloupotreba psihijatrije

Osmanov priča o Ilmiju Umerovu, još jednom aktivistu Medžlisa, koji je poslat u psihijatrijsku bolnicu u Simferopolju. Dugogodišnji šef uprave regiona Bahčisaraja uhapšen je 18. avgusta jer je javno kritikovao aneksiju Krima. Taj 59-godišnjak zahtevao je vraćanje Krima Ukrajini. Optužen je za separatizam, prema član 280.1 Krivičnog zakona Ruske Federacije. Već nakon tri dana na psihijatriji, njegovo stanje se pogoršalo. Ima dijabetes, srčane tegobe i Parkinsonovu bolest. Njegov advokat Nikolaj Polosov kaže za DW da je taj slučaj „stravičan“. Ruska tajna služba na taj način želi da pošalje jasan znak „svim krimskim Tatarima koji nisu saglasni sa ruskom politikom“, kaže Polosov.

A Mustafa iz Bahčisaraja? Da li je i on na psihijatriji? Iza rešetaka? Je li živ? Nakon pola sata noćnog razgovora u automobilu, njegov otac, tihim, slomljenim glasom kaže: „Želim samo jedno: da mi se sin vrati. Živ i zdrav. Ništa mi drugo ne treba.“