Vest nije stigla kao iznenađenje: u Siriji je primirje na kocki. Pobunjenici umerene Slobodne sirijske armije objavili su da su trupe Asadovog režima u više navrata prekršile primirje. Kolikogod da smo se tokom godina odvikli od toga da stranama u sukobu poklanjamo slepo poverenje, argumenti – ako o tome uopšte može da se govori nakon pet godina rata – umerenih pobunjenika zvuče uverljivo. Proteklih godina stalno se izveštavalo o tome da umereni pobunjenici uopšte nemaju drugog izbora osim da se dalje bore. Ako bi se predali, bili bi odmah strpani u podrume za mučenje Asadovog režima i tamo odmah ubijeni. Opsesija za osvetom režima, pokazala se već neposredno nakon izbijanja ustanka.
Dakle sada bi ponovo moglo da se rasplamsa nasilje u Siriji. Ipak, ne smemo da imamo iluzije: i primirje koje bi verovatno jednom postalo deo mirovnog sporazuma, u najmanju ruku bi dozvolilo da nasilje i dalje tinja. Neregularnu terorističku bandu poput „Islamske države“ teško je pobediti.
Naravno, to nije nikakva blanko-priznanica za defetizam. Činjenica je da su Rusija i Iran „Islamsku državu“ u Siriji efikasno suzbili – svakako, bez obzira na gubitke među civilnim stanovništvom, kao i podrškom Asadu koji je, uz neverovatan cinizam tim teroristima i dozvolio da postanu veliki.
Čitav niz neprijatelja
Ali problem nije samo „Islamska država“. Problem je i u čitavom nizu njegovih neprijatelja. Šiitske milicije koje se bore protiv sunitskih terorista, podjednako stoje s druge strane konfensionalizma, kao i njihovi neprijatelji. Za brojne među njima, u ratu koji se vodi uzduž religijskih frontova, na kraju može da postoji samo jedan totalni pobednik i jedan ništa manje totalni gubitnik. Preciznije rečeno: egzekucije sunitskih civila od strane boraca iz redova osvajača Alepa, pokazuju to isto tako jasno, kao i strahote koje su se dogodilo tokom ponovnog osvajanja Mosula koji je bio u rukama IS.
Pa ipak, ti ekscesi su najverovatnije samo početak nemira u narednim godinama. Odlučnost s kojom se Iran nakon sporazuma o atomskom programu meša u stvari u Iraku i Siriji, upravo pokazuje koliko su realne hegemonističke težnje. To otkriva već i sam pogled na geografsku kartu: uticaj na te dve zemlje – kao i već postojeći uticaj na Hezbolah koji vlada velikim delom Libana – obezbeđuje Iranu upravo onu hegemoniju koju on traži. Saudijska Arabija – koja u Jemenu vodi zamenski rat protiv Teherana – mogla bi da bude potpuno izolovana. Pritom je to situacija zbog koje se, s obzirom na u najmanju ruku nejasan stav Saudijske Arabije prema džihadizmu, ne mora isuviše biti žalostan.
Posledice po bliskoistočni konflikt
Iranski uticaj, međutim, sada dopire i do Pakistana, zemlje čiji je bivši predsednik Mahmud Ahmadinedžad, upućivao prijetnje. Iako takvi tonovi trenutno iz Teherana ne dolaze, Izrael se ipak pozicionira nasuprot zemlji koja svoje libanske borbene trupe – Hezbolah – stalno pušta s lanca. Rat iz 2006. godine daje trajni dokaz za to.
Pritom se Izrael još uvek drži začuđujuće mirno. Nije isključeno da su iza kulisa u toku pregovori između te dve zemlje kako bi se postigao nekakav dogovor. A ako toga nema, onda bi napetosti mogle da porastu. To bi dalje verovatno značilo da nije u izgledu postizanje dogovora između Izraelaca i Palestinaca o rešenju u vidu dve države. Sve dok Izrael postojanje palestinske države doživljava kao pretnju, teško da će on, pored Hezbolaha koji je sada instaliran i u Siriji, želeti da otvara mogući drugi front. U regionu će u svakom slučaju i dalje da tinja.
Posledice po Nemačku
Za Nemačku to znači da bi svoju politiku prema izbeglicam trebalo da reorganizuje. I ne da bi trebalo, ona bi to morala da uradi. Ljudi bi mogli da počnu da dolaze, izmučeni dugogodišnjim ratom. Svakako da su oni delimično žrtve okolnosti, ali te žrtve – a to su u međuvremenu pokazali teroristički napadi, ali i „uobičajeni“ kriminal – mogu da postanu i počinioci. Država je obavezna da štiti svoje građane i ona mora s tim da računa.