"Na ovo sam čekala ceo život"
28. oktobar 2017."Još uvek ne mogu da verujem! Toliko dugo čekam baš na ovaj momenat i neverovatno je da je se to konačno dešava!" Ana je van sebe od sreće dok glasno uzvikuje „Libertat" as još hiljadama ljudi oko nje. Ona i njen momak Nikolas istog su mišljenja. U jednom trenutku ona mu daje jasan signal i Nikolas pada na kolena i Ana se penje na njegova ramena i maše katalonskom zastavom. U tom položaju oni su najviši u masi. „Nema ničega što je više katalonsko od ovoga!", govori Nikolas dok drhti i istovremeno se smeši. Taj „ljudski tornj" je katalonska je tradicija, koja je 2010. postala i deo svetske kulturne baštine.
Oboje već satima nestrpljivo gledaju prema velikom platnu na kojem se uživo iz parlamenta prenosi prebrojavanje glasova „za" i „protiv" nezavisnosti.
I pre zvaničnog završetka prebrojavanja glasanja, jasno je kojih glasova ima više. Svi u masi se međusobno grle, a Ana i Nikolas se ljube. „Sada se nadam se da će se španska vlada kontrolisati i da se ništa loše neće desiti. Nadam se da neće doći vojna policija". Ana nije jedina koja o tome razmišlja. Mnoge koji slave na javnom prebrojavanju glasova, more slične brige. "Policija ne bi smela ni da priđe predsedničkoj palati!”, govori jedna ljuta žena. Nikolas misli da je moguće da će posle ovoga katalonski predsednik biti uhapšen. „Jako me zanima kako će izgledati reakcija španskih vlasti."
Ana Ginorela Torent i njen momak Nikolas Muskolo nisu očekivali proglašenje nezavisnosti, pa je njihova radost time još i veća.
"Bilo me je sramota što sam deo Španije"
„Veoma sam uzbuđena. Na ovo sam čekala ceo život!", kaže Ana. Ona je rođena Katalonka iz Barselone i na tu činjenicu veoma je ponosna. „Apsolutno se osećam kao ‚indepentista‘", što znači zagovornik nezavisnosti. Njeni roditelji su istog mišljenja, ali to nije razlog za njen stav. Posljednjih godina u Kataloniji je sve gore, priča ona. „Moji roditelji mi nisu morali ništa reći. Sve sam videla svojim očima." Njen stav je naročito bio osnažen nasiljem policije na dan referenduma 1. oktobra. „Bilo me je sramota i nisam više htela da budem deo Španije."
Ana ima 18 godina i studira u Barseloni. Zašto je veliki broj studenata odlučio da bude deo pokreta za nezavisnost uprkos neizvesnoj budućnosti? „Zato što želimo promenu. Mi studenti više mislimo na blisku budućnost nego drugi. Želimo konačno da izađemo iz krize. Kako da verujemo u budućnost u ovoj zemlji, kada smo prisiljeni da se zbog posla selimo se u druge zemlje?" Ana je čvrsto uverena da će nezavisnost rešiti ovaj problem.
Podrška spolja?
Njen momak ima 23 godine. Rodio se u Argentini i ima italijanske korene. On takođe studira u Barseloni i posle samo nekoliko godina identifikuje se sa katalonskom kulturom, kaže on i ponosno i pokazuje na svoje grudi. Na njegovoj majici piše: „Independencia".
Katalonija je nešto posebno, govori on. „Ideje koje dolaze iz Katalonije ne mogu se porediti sa onima iz Španije. To su dva različita sveta." Razdor se posebno pokazao u posljednih par sedmica. „Nismo imali nikakve podrške spolja. Nadam se da će se sada sa nezavisnošću nešto promeniti", kaže on. Međunarodno priznanje je važno. Hoće li ono zaista i doći, Nikolas ne želi da nagađa.