Korida, Katalonija i nezavisnost

Sunčano nedeljno popodne, prvi dan oktobara. Iako se u Kataloniji održava turbulentni referendum, ja sedim u gradskoj areni za koridu u Granadi. Slavi se završetak škole! Mnoštvo šareno obučenih đaka koji konačno mogu da pokažu što su naučili - ubijanje povređenih i zbunjenih bikova.

Goja, Hemingvej Pikaso - svi oni su bili fascinirani koridom. Borba sa bikom je metafora umetnosti, čak i samog života. Ali savremeni stanovnici Katalonije to vide drugačije. Skupština španske autonomne zajednice Katalonije je 2010. godine zabranila koridu.

Šest godina kasnije, španski ustavni sud proglasio je ovu zabranu nezakonitim. Sudije su dale za pravo interpretaciji centralne vlade u Madridu, koja koridu opisuje kao nacionalno kulturno nasleđe, patrimonio cultural. Iznenađujuća presuda: Prema statistikama sa novinskog portala Eldiario, samo svaki deseti građanin Španije je ikada bio na koridi.

Paternalizam centralne vlade

Dok sam napuštao arenu, osećao sam mešavinu besa i zbunjenosti. I morao sam da se pitam: Šta drugo preostaje stanovnicima Katalonije nego da odbace patrimonio uključujući i špansku nacionalnost i zamene je katalonskom?

Borba oko koride je upečatljiv primer kako nacionalna politika može da inicijative važne ljudima iz određenog regiona, transformiše u frustrirajuće iskustvo paternalizma. Katalonija je poslednjih godina bila suočena sa nizom takvih kolektivnih iskustava.

Televizijski govor Marijana Rahoja na dan referenduma u ​​Kataloniji odgovara tom obrascu. "Govorim vam kao premijer španske vlade", rekao je on. "Španija je velika nacija, jedna od najstarijih u Evropi i jedna od najrazvijenih u svetu (...), to je naša nacija". I kao da to nije bilo dovoljno, premijer je bukvalno pljunuo u lice mnogim ljudima koji tog dana stajali u redu da glasaju, rekavši da „referenduma uopšte nije bilo."

Štetni stereotipi na sve strane

Ali ni druga strana nije nevina. Nekoliko dana kasnije, razgovarao sam sa jednim učiteljiom iz Granade. "Nikada nisam bio nacionalista", uverio me je, "ali ne dozvoljavam da me kao Andaluzijca nazivaju lenjivcem koji se navodno ceo dan sunča i loče na račun Katalonije".

Uvek ista slika koju koriste nacionalisti širom kontinenta: "Mi" smo jaka, sposobna nacija. "Mi" želimo da se izolujemo od siromašnih, od izbeglica, ukratko, od svih "drugih", odnosno svih onih koji žele da nam izmame naše "bogatstvo".

Za katalonske pristalice nezavisnosti, Andaluzija je kriva za sve. Poznato je da taj ekonomski jak region doliva sredstava u "strukturno slab" poljoprivredni jug Španije. "Nismo odabrali strukturu naše poljoprivrede", nastavlja moj sagovornik. On mi govori o dugoj tradiciji borbe lokalnih seljaka sa zemljoposednicima ili sa korupcijom. "Ne treba nam novac iz Katalonije, a ni iz EU, potrebna nam je agrarna reforma."

Fiktivna nezavisnost

Koliko varljiva može da bude slika nezavisnog, ekonomski jakog regiona, pokazuje odlazak kompanija iz Katalonije posle 1. oktobra: reč je više od 1300 kompanija, među njima velike banke, proizvodne i uslužna preduzeća. I biće ih još više.

"Koncept nezavisnosti je doneo mnogo patnje u svetu. Niko nije nezavisan. Ni čovek ni narod. Svi smo mi solidarne bića", napisao je autor Maks Aub koji piše  na španskom jeziku. To je banalno, ali možda je vredno ponoviti: ​​Svako od nas živi u zavisnosti, kao pojedinac, kao deo grupe, u svakoj političkoj strukturi - bez obzira na granice.

I tako je svaka politička nezavisnost relativna. Političari to dobro znaju. Ako tvrde nešto drugačije, oni su jednostavno cinični.

Za nadnacionalnu Evropu

Šta zapravo sprečava političare obe strane da otvore pregovore o uslovima pomenute solidarnosti? Katalonija se neće preseliti na Mars, ostaje tamo gde je: između Španije i Francuske.

Ja sam ubeđeni Evropljanin. Katalonija i korida su za mene simboli toga da se kultura i identitet moraju regionalno definisati. Nacionalna nezavisnost je laž.

Nadnacionalna Evropa, kao što bi bila jedna Evropska republika, konačno bi bila u mogućnosti da građanima našeg kontinenta ponudi odgovarajuće oblike samoopredeljenja. Paradoksalno, za ovu nadnacionalnu strukturu je više ljudi nego što bi neko pomislio: Prošlog vikenda sam razgovarao sa starijim gostioničaerm iz predgrađa Granade. Pitao sam ga šta misli o Kataloniji. "Neko vreme će da se bore, ali sve će ostati po starom", rekao je, a kada je saznao da živim u Berlinu, on je dodao: "Na kraju sve ionako odlučuje tvoja Angela Merkel. Razlika između tebe i mene. samo što ti možeš da je biraš, a ja ne. "

*Stanislav Štrasburger, 1975, je rođen u Varšavi. Radi kao pisac i menadžer u kulturi. Živi u Berlinu, Varšavi i Bejrutu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android