Na granici izdržljivosti – ali ispravno
Da – kontrole ne unutrašnjim evropskim granicama uvedene su iznenada. Da – bilo je preterano to što je prekinut železnički saobraćaj između Nemačke i Austrije. Ne – te mere nisu skandalozne. Portparol Angele Merkel Štefen Zajbert ima pravo kada dan nakon iznenađujuće odluke izjavljuje: „Nemačka vlada je uvek delovala onako kako situacija zahteva.“ Nedelju dana pre toga, Angela Merkel je pustila izbeglice da iz Mađarske dođu u Nemačku. Za taj potez bila je više hvaljena, nego kritikovana. Sada je obrnuto, jer je navodno zatvorila granice. U stvari, ona na taj način smanjuje pritisak. To je bilo neophodno kako bi se došlo do predaha i da bi se pripremili za naredne, velike korake.
Nemačka će i dalje da prima mnogo, veoma mnogo izbeglica – više nego sve druge evropske zemlje zajedno. Zamenik Angele Merkel, vicekancelar i šef socijaldemokrata (SPD) Zigmar Gabrijel, u međuvremenu barata brojem od oko milion izbeglica. Imaju pravo oni koji tvrde da je granica izdržljivosti prekoračena. To je bilo tako još onda kada je ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer izjavio da je broj izbeglica koje se očekuju u ovoj godini 800.000 i time udvostručio prognoze date tokom proleća. Moguće je, naravno, da se tim brojevima žongliralo iz taktičkih razloga, a pod motom: ne širiti strahove među stanovništvom!
Obični ljudi su obično ispred političara
Ukoliko je takvih razmišljanja u vladinim krugovima i bilo, ona su se u svakom slučaju pokazala kao neutemeljena. Reakcije ogromne većine u Nemačkoj pokazuju da su ljudi, kada je reč o toj u svakom pogledu dirljivoj temi, često bili brži od političara. A pod političarima se misli na sve – i na opoziciju u Bundestagu, i na nemačke savezne države, i na gradove i opštine.
Izbeglice koje dolaze k nama, od kojih će mnoge ovde ostati dugoročno, predstavljaju nacionalni zadatak. Pri tome su ti ljudi istovremeno i subjekti i objekti. Njima sleduje humanitarna pomoć i kao žrtvama ratova, ali i kao žrtvama propalih politika iz nekih drugih razloga.
Ta pomoć je za ljude iz Sirije i nekih drugih zemalja spas od smrti. U tom kontekstu, politika, koja često deluje kao da je nekoordinirana ili protivrečna, jeste i ostaje velika vrednost sama po sebi. Izbeglice koje strahuju za život to zaista znaju (nadamo se) da cene. Naravno, i interesi domaćeg stanovništva moraju da budu uvaženi, inače će solidarnost neizbežno doći do granica koje nemaju ni najmanje veze sa strahom od stranaca ili mržnjom generalno.
Nemačka jeste i ostaje uzor
Koliko god da situacija ponekada deluje zamršena, pa i bezizlazna, mora se i dalje improvizirati i to svuda. Pri tom je važan iskren, (samo)kritičan odnos. Horor-scenariji su pogrešni, isto kao i ulepšavanja situacije. To što danas uočavamo spremnost drugih zemalja da velikodušnu nemačku politiku prema izbeglicama barem donekle slede, može se ubrojati u uspeh nemačke vlade.
To što je Angela Merkel za ponovno uvođenje graničnih kontrola dobila aplauz samo od mađarskog anti-Evropljanina Viktora Orbana, pravim Evropljanima trebalo bi da bude podsticaj da se čvrsto drže svog kursa ljudskosti. I nikoga ne bi trebalo da čudi to što je taj kurs promenljiv i što ponekad ima pogrešne koordinate. Svi smo svedoci seobe naroda prepune tragike i očaja, sreće i ganuća. Nemačka se na tom kursu, uprkos svim protivudarcima i protivrečnostima – dokazala.