Kako uočiti radikalizaciju?
17. decembar 2018.
Ako je nešto islamističkim teroristima u Evropi zajedničko, onda je to njihova kriminalna prošlost. Mnogi od tih sitnih kriminalaca tek u zatvoru su se okrenuli islamizmu. Tako je bilo i s napadačem na božićni važar u Berlinu Anisom Amrijem, tako je i s napadačem iz Strazbura Čerifom Čekatom. On je neko vreme proveo i u nemačkim zatvorima.
S obzirom na opasnost od radikalizacije zatvorenika u nemačkim zatvorima, predsednik sindikata nemačkih zatvorskih čuvara, Rene Miler upozorava na slabu pripremljenost njegovih kolega na taj aspekt rada.
DW: Gospodine Miler, izgleda da pravi problemi nastupaju tek kad sitni kriminalci dođu u zatvor. Kakva su Vaša iskustva?
Rene Miler: Često imamo zatvorenike koji osećaju da pripadaju krugu radikalizovanih muslimana. Oni su tada lak plen onih zatvorenika koji žele da ih radikalizuju.
Da li je nemački zatvorski sistem dovoljno finansijski i kadrovski opremljen da se uhvati u koštac s radikalizacijom u zatvorima?
Jasan odgovor je: ne! Mi već nekoliko godina ne možemo da održimo korak s drastičnim porastom broja zatvorenika, pre svega kad je broj službenika u pitanju. Nama još uvek nedostaje oko 2.000 ljudi kako bismo mogli da obavljamo najosnovnije obaveze. U to spada i prepoznavanje trenda radikalizacije kod islamista u zatvorima. Čuvari su doduše oprezni i prate promene, ali njih jednostavno ima suviše malo i mnogo toga im promiče. Zato se događa da propuštaju neke procese.
Ne radi se samo o broju zatvorskih čuvara, već i o njihovim znanjima. Da li su oni dovoljno dobro obučeni da na vreme uoče radikalizaciju?
Kao prvo, savezne nemačke pokrajine reagovale su na trend radikalizacije koji je uočljiv u zatvorima i pripremile su planove po kojima se postupa.
Šta to znači?
Plan određuje na što čuvari moraju da obrate pažnju, koma bi šta trebalo da prijave kada se takvi trendovi pojave. Situacija se najpre ugrubo sagledava. Pokušavalo se i sa školovanjem kolega, ali ona su, s obzirom na manjak kolega, suviše kratka. Po pravilu bi se radikalizacijom trebalo baviti još tokom osnovnog školovanja zatvorskih čuvara, pre njihovog zapošljavanja. To trenutno nije slučaj. Nadam se da će to da se promeni kada se promijeni i situacija s nedostatkom osoblja.
Kako je moguće uočiti radikalizaciju zatvorenika u ranom stadijumu?
Uzmimo recimo uređenje ćelije. Kada neko ko je, da tako kažemo, dobro opremljen, ima recimo, Plejstejšn i mnogo časopisa, a onda odjednom sve to postepeno nestane, tada bi trebalo posebno obratiti pažnju. Ako zatvorenikova ćelija postaje da tako kažem „spartanska" i preglednija, onda je to jedan pokazatelj. U takvim prostorijama odjednom se na polici nalazi samo Kuran. I fizičke promene su vidljive, recimo puštanje brade. Kada se sitni kriminalac na pauzi druži s poznatim islamističkim zatvorenicima. Sve to nisu možda dokazi da je došlo do radikalizacije, ali jeste poziv na oprez. A najkasnije u trenutku kada zatvorenik počinje glasno da citira Kuran ili priča o tome šta Alah želi ili ne, tada bi trebalo zazvoniti na uzbunu.
Naučnici iz londonskog Kraljevskog koledža su pre dve godine istraživali biografije 79 džihadista iz Belgije, Velike Britanije, Holandije, Danske i Nemačke. Najmanje jedna trećina njih radikalizovala se u zatvorima. Radi se dakle o problemu na nivou Evrope. Da li to znači da bi trebalo tragati za nekakvim evropskim rješenjem. I da li uopšte postoji prekogranična saradnja?
Koliko je znam, ne. Nema čak ni saradnje vredne spomena između saveznih nemačkih pokrajina. Postoje pokušaji saradnje, ali sve je to premalo.
Čega najviše nedostaje?
Savezne pokrajine morale bi redovno da razmenjuju podatke o trendovima radikalizacije i razvoju zatvorenika. Ako se jedan zatvorenik radikalizuje npr. u Bavarskoj, pa posle bude otpušten iz zatvora i ponovno uhapšen i osuđen recimo u Šlezvig-Holštajnu, onda kolege tamo ne znaju da se on radikalizovao – Jedino ako ga je pre toga pratio Ured za zaštitu ustavnog poretka. Dakle jedan potencijalno opasan zatvorenik ne kontroliše se bez prekida. Pokušajmo tako nešto da zamislimo na evropskom nivou. Ako se zatvorenici ne prate preko Ureda za zaštitu ustavnog poretka i to preko granica saveznih pokrajina, kako da tako nešto postignemo na nivou Evrope. I na tom planu moramo pod hitno da pronađemo neko rešenje.