Kad je država slepa za terorizam
24. februar 2018.„Hoćemo li možda sada dobiti smeđu Frakciju Crvene armije?“, pitali su se neki političari i mediji, kada je 2011. godine u Nemačkoj otkriveno Nacionalsocijalističko podzemlje (NSU). Na prvi pogled, pitanje se činilo logično, jer se cilj ove ekstremne desničarske grupe poklapa sa ciljem Frakcije Crvene armije (RAF): obe grupe su želele da nasilno uvedu novi društveni poredak.
Koliko su im ideologije bile različite – jedna rasistička, druga marksistička – toliko su im metode bile slične: pljačke, bombaški napadi, paljevine i ubistva. Ali, da li je uopšte umesno porediti RAF i NSU? Koje su njihove sličnosti sa metodama Islamske države?
- pročitajte još: Iskreno kajanje bivših RAF-ovaca?
Trojica stručnjaka pokušala su, na poziv Fondacije „Konrad Adenauer“, bliske CDU, da daju odgovore na ova pitanja. Klemens Bininger je vodio drugu komisiju za istragu NSU u Bundestagu, Buc Peters je napisao nekoliko bestselera o RAF-u, a Peter Nojman sa londonskog Kraljevskog koledža važi za jednog od najboljih poznavalaca Islamske države.
„Organi bezbednosti bili su zaslepljeni“
Njih trojica su se brzo saglasili oko preduslova za terorističke grupe svih vrsta: harizmatični vođa i velika mreža. To su dva važna faktora bez kojih se dugogodišnji opstanak grupa u podzemlju ne bi mogao ni zamisliti. Trojka NSU Beate Čepe, Uve Benhart i Uwe Mundlos otišli su u ilegalu 1998. godine i ostali neotkriveni sve dok se nisu sami otkrili 2011. Razlog tako dugog ostanka u podzemlju je što istražni organi nisu prepoznali vezu između njih i devet migranata koji su ubijeni istim oružjem.
Tada su se javile optužbe da su nemačka policija i tajne službe „slepi na desno oko“. Jer oni su tražili ubice u migrantskom miljeu, ubeđeni da se radi o dugovima ili porodičnim osvetama. „Organi bezbednosti nisu bili slepi, nego zaslepljeni“, komentarisao je stručnjak za NSU Bininger neuspeh policije i Zavoda za zaštitu ustavnog poretka. Rečeno je da to ne može biti terorizam, jer nije postojalo preuzimanje odgovornosti za zločin.
- pročitajte još: Nemački heroj iz Mogadiša
To je ono što je neonacističku trojku razlikovalo od RAF-a i Islamske države. Teroristi levičarskog uverenja, koji svoju borbu protiv omraženog sistema prekidaju 1998. godine, nakon 28 godina, hvalili su se ubistvima. Primer je ubistvo predsednika Udruženja poslodavaca Hansa Martina Šlajera, koji je kidnapovan 1977. godine i ubijen posle šest sedmica zatočeništva.
NSU: Strah i trepet
Islamska država je skoro sasvim vojno poražena, ali njen aktivni deo i dalje postavlja fotografije žrtava svojih napada na internet, hvaleći se njima kao trofejima. Ono što džihadisti sa samo par klikova postavljaju na internet, RAF je slao poštom: snimke u kojima priznaju svoju odgovornost.
Jedino NSU je svoje postupke priznao tek nakon što su ih otkrili – suđenje Beati Čepe traje dok su dvojica muškaraca stradali. Cilj da proizvedu nesigurnost među stanovnicima Nemačke turskog porekla ipak je postignut. Jer za razliku od zvaničnika i medija, porodice žrtava odmah su posumnjali na radikalne desničare.
Buc Peters, stručnjak za RAF, spomenuo je detalj vredan pažnje: Kada je Frakcija 1998. godine javno najavila svoje povlačenje, teroristi NSU su otišli u podzemlje. U izveštaju Zavoda za zaštitu ustavnog poretka za istu godinu mogla se čak pronaći i jedna opaska o tri ekstremna desničara, koja su nestala u Jeni, ali i jedna pogrešna teza – da desničarski terorizam ne predstavlja pretnju.
- pročitajte još: Šta je država znala o neonacistima?
Kako se mogla desiti tako velika greška u proceni? Sveobuhvatni odgovor na to nije mogao dati ni stručnjak za IS, Nojman. Kada je bilo reči o napadu na božićni vašar u Berlinu, koji je počinio Anis Amri, Nojman je rekao da je to bila kardinalna „greška u analizi“. Policija i službe su Amrija zbog povezanosti sa drogom držali za sitnog kriminalca. Pri tome je bilo i dokaza da je pripremao napad.
Amri je mogao biti deportovan
Organe bezbednosti su morali biti alarmirani kada neko nestane sa radara, rekao je stručnjak za NSU Bininger. Desničarski teroristi NSU živeli su skriveni pod lažnim identitetima u Saksoniji, dok je Anis Amri sa više lažnih identiteta putovao širom zemlje. Ipak, neko kao Amri mogao je biti otkriven i uhvaćen – u to je Bininger ubeđen: „Povezivanje nalaza tajnih službi i lokalnih organa bilo bi sasvim dovoljno da se Amri deportuje.“
Naime, Amri je evidentiran na listi osoba koje predstavljaju potencijalnu pretnju. Bilo je više osnova da se nađe u deportacionom pritvoru, ali je ipak ostao na slobodi. Vladala je „organizovana neodgovornost“, kritikuje Bininger. Taj nalaz on povezuje i sa slučajem NSU.
Stručnjak za Islamsku državu Nojman upozorava na potrebu bolje terorističke odbrane, s obzirom na postojanje salafističke scene spremne na nasilje. On vidi deficite u razmeni informacija kako na nemačkom, tako i na evropskom nivou. „Slučaj Amri je to pokazao.“