Martin Šlajer: žrtva politike nepopuštanja?
5. septembar 2017.
Slike su deo ikonografije stare Savezne Republike Nemačke iz 1977: Helmut Šmit (SPD), tadašnji kancelar, poklanja se posramljen 25. oktobra pred Valtrudom Šlajer. Njen suprug, Hans Martin Šlajer, ubijen je nekoliko dana ranije. Bilo je to pravo pogubljenje. Upucanli su ga u glavu teroristi Frakcije Crvene Armije (RAF), komandos „Zigfrid Hauzner“. Nedjeljama je Šlajer bio talac terorista. Oni su u zamenu za njegov život tražili da iz štutgartskog zatvora u Štamhajmu bude pušteno 11 pripadnika Frakcije Crvene Armije.
Ali kancelar odmah na samom početku talačke drame bio kategoričan: nema razmene. U tome su bili jedinstveni i vlada i opozicija, bivši kancelar Vili Brant, tadašnji predsedavajući poslaničkom klubu nemačkih demohrišćana Helmut Kol i ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer. A sve to iz državnog rezona, jer politički konsenzus je glasio: pravna država nikad ne saginje glavu pred teroristima. Šlajerova otmica bila je uvod u vreme koje je kasnije u hronici Savezne Republike Nemačke označeno kao „Nemačka jesen“.
Ko je bio Šlajer?
Šlajer je iz ugla RAF-a, kao predsedavajući Udruženju poslodavaca, predstavljao omraženu kapitalističku državu. On je u nacističko vreme bio SS-ovac i učestvovao je u brojnim ratnim zločinima. Za teroriste RAF-a, Šlajer je bio primer za tezu da kontinuitet između nacističke države i Savezne Republike nije prekinut.
Šlajer doduše nije bio prva poznata žrtva RAF-a. U aprilu iste te godine teroristička grupa ubila je nemačkog državnog tužioca Zigfrida Bubaka. U julu je ubijen frankfurtski bankar Jirgen Ponto. Ipak, s otmicom Šlajera 5. Septembra, terorizam RAF-a dobija novu dimenziju. Osnovno pitanje je glasilo: sme li država sebi da dozvoli da je ucenjuju?
Maksimalna eskalacija
Odgovor je stigao brzo i bio je više nego jasan. U 17:29 otmičari su kidnapovali Hansa Martina Šlajera i pri tom ubili tri policajca i njegovog šofera. Već u 23 sata istog dana iz Ureda kancelara u Bonu, tada glavnom gradu države, stigla je jasna poruka: razmene neće biti. Tako je počela višenedeljna igra živaca. Dugo se ništa nije događalo, da bi se u jednom trenutku kancelar obratio građanima, ali i RAF-u. „Terorizam na duže staze nema nikakve šanse“, rekao je Šmit.
Država je reagovala. Bundestag je na brzinu pooštrio zakone o bezbednosti. Ali i otmičari pojačavaju pritisak na vladu. Trinaestog oktobra otimaju Lufthanzin avion „Landshut“ sa 86 nemačkih turista na letu iz Maroka za Frankfurt. U tom trenutku Šlajer je skoro već šest nedelja talac. U video-poruci obratio se saveznoj vladi. „Pitam se da li zaista mora još nešto da se desi da bi Bon doneo odluku?“ Ali tek se s otmicom aviona došlo do najviše tačke „Nemačke jeseni“.
Četvoro terorista Nacionalnog fronta za oslobađanje Palestine (PLFP) otima avion. Taj čin ubraja se primer koordiniranog napada međunarodnih terorističkih grupa. Nemačka vlada pokušava da dobije na vremenu i stupa u kontakt s otmičarima putem radio veze. Lider otmičara reaguje agresivno. „Ne želim da razgovaram s tobom“, otresito odgovara i dodaje: „Otkači, fuck off!“
Talačka kriza okončana je 18. oktobra zahvaljujući čoveku koji se, zajedno sa svojom malom trupom godinama pripremao za takve akcije: Ulrih Vegener, šef elitne jedinice GSG 9. Oni su u Mogadišu upali u Lufthanzin avion i ubili trojicu od četiri otmičara. Nijednom putniku nije falila ni dlaka s glave. Vest je objavljena direktno: „Taoci oteti zajedno sa Lufthanzinim avionom srećno su oslobođeni. To je potvrdio portparol Ministarstva unutrašnjih poslova u Bonu.“
Porodica Šlajer ide na sud – uzalud
Tema „Landshut“ potisnula je otmicu Hansa Martina Šlajera koji je u tom trenutku već nedeljama bio u rukama otmičara. Njegova porodica čini sve kako bi ga oslobodila. Odlaze pred Ustavni sud, ali ta institucija odbija da prisili Saveznu vladu da u zamenu za Šlajera na slobodu pusti uhapšene pripadnike RAF-a.
Bilo je to pitanje bez presedana na koje sudije do tada nikad nisu morale da odgovaraju: može li život da se otkupi životom? Država nema samo obavezu da zaštiti pojedinca, već i celokupno stanovništvo. Štaviše, porodica je sprečena da dâ otkupninu u iznosu 15 miliona maraka. Drama za Valtrude Šlajer i njihovu decu.
Oslobađanjem aviona u Mogadišuu Šlajerova sudbina je zapečaćena. Devetnaestog oktobra, samo dan nakon toga, predsednika Unije poslodavaca ubijaju u Alzasu. Pronađen je u gepeku jednog putničkog automobila. Porodica izvlači zaključak: on je žrtvovan zbog „hladnog državnog rezona“.
Šmit je čitav život osećao krivicu
Vest iz Mogadiša stigla je i do zatvora u Štamhajmu. Vodeće ličnosti RAF-a izvršavaju samoubistvo.
Helmut Šmit jeste kasnije obznanio da oseća krivicu za smrt Hansa Martina Šlajera, ali je ipak do kraja branio svoju politiku čvrste ruke. Godine 2013. dobio je nagradu „Hans Martin Šlajer“, što je bio znak određenog približavanja Šlajerove porodice i njega. „Teoretski smo“, rekao je tom prilikom, „me jesmo mogli da odgovorimo na RAF-ovu ponudu za razmenu“.