„Još nismo spremni za EU“
14. novembar 2018.
Tim Sebastijan (DW): Premijerko Brnabić, dobrodošli u Zonu konflikta.
Ana Brnabić: Hvala što ste me pozvali.
TS: Jedan od uslova da se Srbija pridruži EU je potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma o mirnim odnosima sa Kosovom čiju nezavisnost ne priznajete. Pregovori se odvijaju s vremena na vreme, a onda ih ponekad nema. Zašto bi se EU bavila tim zađevicama i bilateralnim temama? Niste li vi preveliki problem za EU?
AB: Mislim da je, onoliko koliko je naš interes da se priključimo EU, i interes EU da proširenjem pokrije Balkan. EU je, prvo i najvažnije, mirovni projekat i to uspešan jer po prvi put u istoriji imamo dugoročni mir u Evropi.
TS: Dobro, Vi to kažete, ali EU je jasno stavila do znanja da ne može i neće da uvozi bilateralne sporove. Žan-Klod Junker je to rekao prošle godine. Ta stvar je jasna, zar ne?
AB: Jasna je.
TS: Neće uvoziti vaš spor sa Kosovom.
AB: To je apsolutno jasno…
TS: Ako ne rešite taj spor nećete ući, zar ne?
AB: …to je za mene normalno. Mislim da je to prirodna stvar. I ja bih, da sam EU, tražila isto.
TS: Ali vi se nećete dogovoriti uskoro, to ste i sami priznali. Dakle nema prave perspektive ulaska u EU u doglednoj budućnosti.
AB: Tu se stoprocentno ne slažem sa Vama jer najpre je za nas najbliži mogući termin za pristupanje EU 2025. godina, tako da mislim da do 2025. postoji mogućnost da zapravo potpišemo dugoročni dogovor o normalizaciji sa Prištinom.
TS: Ali u ovom trenutku ne izgleda tako.
AB: Ne kažem da će se to desiti. Kažem da je Srbija tome privržena. Ne zavisi to samo od Srbije, zavisi i od Prištine kao i od naših saveznika. Tako da mislim da idemo u pravcu EU. Za mene je važno da zaista implementiramo sve reforme tako da kao društvo politički i ekonomski budemo zreli za EU.
TS: Tako Vi kažete, ali EU nimalo nije zadovoljna stanjem reformi i o tome bih da pričamo za koji trenutak. Prošle sedmice je EU…
AB: Ni tu se ne bih složila sa Vama. Kao prvo…
TS: Pričaćemo o tome detaljno.
AB: …u strategiji proširenja EU su Srbija i Crna Gora jasno prepoznate kao predvodnici. Rekla bih da je to daleko od razočaranja reformama koje sprovodimo.
TS: Ali EU je polako sita vas. Na samitu u Sofiji u maju kao i kasnije u Londonu postalo je jasno da postoji mlak odnos prema svih šest balkanskih zemalja koje žele u EU. Ne pominje se tajming ulaska, a postoji jaka opozicija proširenju u vidu francuskog predsednika Emanuela Makrona.
AB: Dozvolite mi da kažem: mislim da nemate prava da tvrdite da je EU sita nas. To nije diplomatski. I mislim da to ne možete da tvrdite u ime Evropske unije.
TS: Pogledajte šta je rekao Makron.
AB: Da se EU zasitila nas ne bismo otvarali nova poglavlja u pregovorima, a mi konstantno otvaramo nova poglavlja što znači da je trend da idemo ka EU.
TS: To se ne slaže sa onim što kaže predsednik Makron koji je rekao da je razvoj u prethodnih petnaest godina oslabio Evropu. „Ne mislim da je usluga zemljama kandidatima, a ni nama samima ovaj mehanizam bez pravila u kojem se stalno ide ka većem proširenju", rekao je Makron. Tako ne zvuče dobrodošlice.
AB: Saglasna sam sa predsednikom Makronom sto odsto. Ne mislim da je proširenje u prošlosti bilo posebno uspešno. Mislim da…
TS: A nije izgledno da će biti uspešno ni u vašem slučaju.
AB: …mislim da je posledica takvog pristupa EU da su zemlje koje u nju stupaju zapravo slabije jer njihove ekonomije ne mogu da se takmiče, a isto je sa poljoprivredom. Pate od snažnog odliva mozgova čime cela EU postaje slabija.
TS: Zašto onda ne zamrznete ideju o pristupanju? Prestanite da uzimate iz fondova EU, rešite bilateralne probleme sa Kosovom i sve druge…
AB: Kakve fondove? Kako to mislite da „zamrznemo"?
TS: Koliko samo uzimate od EU? Dobijate stotine miliona.
AB: Dobijamo… mnogo manje od toga. Imamo pretpristupne fondove i oni su daleko manji od fondova namenjenih članicama EU.
TS: Ali odajete utisak da ste tu samo zbog novca, zar ne?
AB: To je potpuno netačno.
TS: Vaš predsednik Vučić…
AB: Mogu li ja da kažem ili ćete Vi da vodite intervju sami sa sobom? Samo kad bih mogla da kažem nešto… Prvo, uvek smo govorili našim građanima da ne možemo i nećemo da gledamo na EU kao na ćup sa novcem. Da bolji kvalitet života, radna mesta i bolje plate moraju doći od nas samih i snage naše ekonomije. Želimo da budemo deo EU jer je to mirovni projekat i jer delimo vrednosti sa EU.
TS: Ako je to tačno, zašto je predsednik Vučić pre tri godine, dok je bio premijer, na skupu u Tirani rekao: „Dosta nam je seminara. Trebaju nam pare iz fondova EU. Onda ćete videti osmeh na našim licima." To je bio jasan znak da je njemu stalo naprosto do para.
AB: Rekla bih da ste potpuno istrgli izjavu iz konteksta, ako je uopšte tačna, a ja se ne sećam te izjave.
TS: Tačna je. Prenelo ju je više novinskih agencija.
AB: Ako je predsednik Vučić još kao premijer išta ponavljao, onda je to da EU za nas nije ćup sa novcem. Moramo da se staramo o sopstvenoj ekonomiji, radnim mestima i infrastrukturi. U EU Srbija ide sa drugim ciljem. Sad, drugo je pitanje da li ćemo do 2025. biti spremni da se pridružimo EU. Ako mene pitate, da EU sad kaže da sutra možemo da se pridružimo, ja bih rekla „ne" jer još nismo spremni. Jer u suprotnom bismo imali proširenje u kojem i Srbija i Evropa prolaze loše. Više me zanimaju same reforme.
TS: Premijerko, kada se radi o Kosovu, Vi stalno podižete lestvicu. Kažete da bi konačni sporazum morao da bude sveobuhvatan, da bi morao između ostalog da uključi pitanje ljudskih prava, manjinskih prava, ekonomske saradnje, učenja oba jezika i kulturnog nasleđa. To ste nedavno rekli u jednom intervjuu.
AB: Apsolutno. Ali kako je to „podizanje lestvice"? To je sveobuhvatni dogovor o normalizaciji. Kakvo „dizanje lestvice"?
TS: Trebaće vam za to dugo, najmanje dvadeset godina. Zašto bi EU toliko čekala?
AB: Ko kaže da će EU toliko čekati? Ako traje dvadeset godina, onda se nećemo ni pridružiti EU. Niko ne traži da EU toliko čeka.
TS: Vi tražite. Vi insistirate na članstvu, dakle hoćete da vas čekaju.
AB: Naravno, jer želimo da postanemo članica EU. Ali više me zanimaju reforme. Kada budemo primenili reforme, EU će doći kao prirodna posledica tih reformi. Ako žele da sačekaju, u redu. Ako ne žele, opet u redu.
TS: I to Vam je u redu?
AB: To ništa neće promeniti.
TS: Nije Vam bitno da li će čekati?
AB: To neće nimalo promeniti srpsku politiku. Ono što radimo u pogledu reformi radimo u prvom redu zbog naših građana i privrede, za bolji kvalitet života građana Srbije.
TS: Dobro, hajde da pričamo o tome i detaljno o reformama…
AB: Samo da Vam kažem šta je za nas EU. Prvo, reforme na pristupnom putu ka EU znače da uspostavimo jaku i stabilnu ekonomiju, da primenimo strukturne reforme koje će voditi jakoj i stabilnoj ekonomiji.
TS: A šta je sa ljudskim pravima, slobodom štampe i slično? Šta je na primer sa slobodom štampe?
AB: Ako me pustite da završim, doći ću do toga. Drugi stub je efikasna i transparentna javna uprava. Treći stub je vladavina prava, jače, nezasivnije, ali i efikasnije i predvidljivije pravosuđe.
TS: Hajde da pričamo o slobodi štampe. Jedan od najvećih problema Vaše vlade je odbijanje da zaštitite slobodu govora. U februaru je komesar za ljudska prava Saveta Evrope rekao da se ozbiljno pogoršava atmosfera u kojoj novinari rade, uz političare koji ih nazivaju izdajnicima i stranim agentima i plaćenicima. Vi sve to odbacujete, ali Evropa ne pada na Vaše priče.
AB: Najpre, ja vidim da postoji sloboda medija u Srbiji…
TS: Nema hajke protiv novinara?
AB: Vidim kritike predsednika, mene, Vlade – svakog dana u medijima, kao što i treba da bude u demokratskom društvu.
TS: Dozvolite da Vam dam primer: Aleksandar Martinović je visoki zvaničnik vladajuće Srpske napredne stranke, a on je etiketirao predsednika Nezavisnog društva novinara Vojvodine kao neprijatelja Srbije jer je ovaj kritikovao vlast. Da li je to prihvatljivo, da je neko proglašen neprijateljem Srbije?
AB: Ne kažem da je to prihvatljivo.
TS: Kažete da se to ne dešava.
AB: Najpre kažem da postoji sloboda medija u Srbiji.
TS: A oni kažu da se čini da se pogoršava atmosfera u kojoj rade novinari zbog ovakvih hajki.
AB: Apsolutno se ne slažem sa tim. U Srbiji…
TS: Mislite da EU izmišlja?
AB: Čujte, u Srbiji pre deset ili malo više godina, kada smo na vlasti imali demokratski orijentisanu političku partiju, članovi vladajuće koalicije su šutirali – fizički šutirali – novinare.
TS: Dakle mislite da je poboljšanje to što se sada novinarima samo preti?
AB: Mislim da imamo mnogo posla u Srbiji i da se time bavimo pa se situacija poboljšava. Ni u jednom pogledu nije lošije nego što je bilo.
TS: Prošlog meseca je zvaničnik BIA Marko Parezanović rekao da su najveća pretnja Srbiji strani agenti koji rade u medijima, nevladinom sektoru i opozicionim partijama. To je hajka, zar ne, da se tako priča o medijima bez ikakvih dokaza?
AB: To je smešno. Citirati jednog javnog službenika sa konferencije na kojoj je predsednik Srbije govorio o pretnjama i ja sam govorila o pretnjama – dakle imate predsednika i premijerku koji govore o pretnjama poput migracije, terorizma, sajber-bezbednosti i Kosovu i mnogim drugim stvarima, a niko to ne citira. Zvanična politika Srbije nikada nije rekla da su mediji problematični.
TS: Dakle Vi kažete da je sve izvučeno iz konteksta.
AB: Kažem da ste imali dvoje najviših zvaničnika koji su pričali šta jesu pretnje. A svi to prenebregavaju i uzimaju reči jednog jedinog javnog službenika i izokreću ih.
TS: Premijerko, u poslednjem izveštaju u aprilu Evropska komisija je napisala da nema napretka u obezbeđivanju slobode izražavanja i da je to razlog za brigu. Srpske vlasti bi, kako je saopšteno, trebalo da pruže aktivnu podršku nezavisnim telima, aktivistima za ljudska prava i nezavisnim novinarima i da hitno reaguju i osude pretnje protiv njih. Zašto ne uradite ono što Evropska komisija traži?
AB: Uradila sam baš to što je Komisija tražila.
TS: Oni kažu da niste.
AB: Zahvaljujem se na tom pitanju, ali hajde da vidimo sledeći izveštaj. Zapravo sam kao premijerka sela sa svim predstavnicima medija, pričala sa njima šta možemo da učinimo da dobijemo kredibilnu medijsku strategiju. Pitali su me da lično vodim taj proces – radna grupa je u mom kabinetu i timu, a ne pod ministrom kulture i informisanja. Upravo to radimo sada uz podršku Evropske komisije i Evropske delegacije u Srbiji, Fondacije „Konrad Adenauer", OEBS i norveške ambasade u Srbiji. I takođe…
TS: Ali to se ne vidi u Evropi?
AB: Videćete dolazeći izveštaj…
TS: Hoćemo li tu videti poboljšanja u pristupu informacijama od javnog značaja?
AB: Da, naravno, jer smo u međuvremenu…
TS: Stvarno? Jer ni tu stvari ne stoje dobro, zar ne?
AB: Ako samo mogu…
TS: Ne stojite tu dobro, zar ne?
AB: Stojimo vrlo dobro.
TS: Stvarno?
AB: Reći ću Vam: predstavnici medija su tražili da imamo koordinaciono telo u mom kabinetu koje će, paralelno sa radom na medijskoj strategiji, raditi da reši ad hoc probleme medija u Srbiji. I na to smo pristali. Radimo na tome. Sastaju se jednom mesečno i već rešavaju probleme. Znate, moja Vlada je prva koja je zapravo implementirala politiku otvorenog pristupa podacima.
TS: Razumem, ali ranije tokom godine…
AB: Usvojili smo… parlament je usvojio zakon koji čini transparentnost informacija u Srbiji obaveznom.
TS: Razumem, ali ranije ove godine je Savet Evrope…
AB: Meni ne izgleda da razumete.
Razumem šta pričate, ali EU se ne slaže niti to čini Savet Evrope i njihov komesar za ljudska prava koji je ove godine napisao da stvari ne stoje najbolje u pristupu informacijama od javnog značaja. Vlada ne usvaja preporuke poverenika za informacije od javnog značaja i parlament ne razmatra njegove izveštaje. Jeste li sigurni da ćete nastaviti tako pošto u vaše demantije u Evropi niko ne veruje?
AB: Nisu to demantiji. Ima još mnogo posla i ja govorim… juče sam rekla na konferenciji Fondacije „Konrad Adenauer" da ako pogledamo tri ključna stuba EU integracija – ekonomiju, javnu upravu i vladavinu prava – daleko najviše je učinjeno u ekonomiji. Rekla bih da je u pogledu strukturnih reformi urađeno 85 odsto posla što pokazuju brojke koje Srbije trenutno beleži. Rast našeg BDP je 4,5 odsto ove godine. Nezaposlenost je prepolovljena. Svetski smo lideri u privlačenju stranih direktnih investicija. U pogledu reforme javne uprave je verovatno urađeno 50 odsto posla i ima još mnogo. U pogledu vladavine prava, urađeno je 30 odsto. Dakle dug, dug put je pred nama.
TS: Imate dug put i po pitanju ratnih zločina jer EU ni tu nije zadovoljna vašim delovanjem.
AB: Dobro, EU… EU svakako nije stopostotno zadovoljna…
TS: Mnogo je manje od sto odsto, zar ne?
AB: Mislim da je Srbija ubedljivo najbolji primer u regionu kako se treba odnositi prema ratnim zločinima.
TS: Stvarno? Između januara 2016. i maja 2017. Srbija zvanično nije imala tužioca za ratne zločine.
AB: I to smo uradili.
TS: Posle sedamnaest meseci?
AB: Urađeno je.
TS: Dakle tako pokazujete da se spremni da se uhvatite u koštac sa problemom. Sedamnaest meseci?
AB: Nikako ne možete da negirate sve što je Srbija uradila u pogledu ratnih zločina od 2000. godine. U poslednjih osamnaest godina je urađeno daleko najviše od svih ostalih zemalja u regionu.
TS: Prema dogovorenom akcionom planu za poglavlje 23 je trebalo postaviti još pet zamenika tužilaca do kraja prošle godine. Zašto to niste uradili?
AB: Pa, da budem iskrena… Ne znamo odgovor na to pitanje, ali sada su angažovani i moram da kažem… da imamo neke prioritete, Srbija je pre četiri godine doslovno bila tri meseca pred bankrotom čime želim da kažem da smo morali da usmerimo sve svoje snage i napore u veoma teške, veoma nepopularne ekonomske reforme. Ne može se sve raditi u isto vreme.
TS: Do sada nema optužnica za ratne zločine protiv visokih zvaničnika vojske ili policije. Trenutno je u procesu petnaest slučajeva, ali većina uključuje niže rangirane… O čemu je reč? Krupnije ribe se izvlače, a sitnije idu pred sud. Je li tako?
AB: Ne slažem se sa Vama. I opet, mislim da je Srbija uradila daleko najviše. Još uvek, znate, još uvek ima posla, ali mislim da Srbija… apsolutno sam ponosna kako je Srbija obradila probleme iz prošlosti.
TS: Jeste li ponosni i na trend u Srbiji, na koji ukazuje EU, da se nekadašnji ratni zločinci posmatraju kao heroji ili uzori? Da li ih i Vi podržavate?
AB: Ne, ne podržavam. Znate, u drugim zemljama regiona vidimo da ratni zločinci ili optuženi za ratne zločine imaju uloge savetnika predsednika ili u vladama. Neki su čak i premijeri. Ali u Srbiji nema takvih stvari.
TS: Imate recimo Vladimira Lazarevića koji je osuđen za zločine nad etničkim Albancima…
AB: Osuđen…
TS: Na Kosovu.
AB: Osuđen…
TS: I angažovan kao predavač na srpskoj Vojnoj akademiji.
AB: Nije tačno. On je bio osuđen i izdržao je kaznu. Pušten je i sada je u Srbiji. Održao je predavanje kao gostujući predavač o, ako ne grešim, tome kako je izgledala borba tokom bombardovanja Srbije od strane NATO. Dakle nije on angažovan da predaje na Vojnoj akademiji.
TS: Nikola Šainović, takođe osuđen, vratio se u vrh Socijalističke partije Srbije. Kako na to gledate?
AB: To je Socijalistička partija Srbije i nema ništa sa Vladom. Nema ništa sa zvaničnim institucijama Republike Srbije.
TS: Dakle u redu Vam je što su ovi ljudi rehabilitovani u javnom životu Srbije?
AB: Ti ljudi su… Šta Vi hoćete da uradim sa njima? Ako su osuđeni, izdržali kazne i pušteni… Hoćete da ih zatočimo negde u Srbiji tako da im niko više ne vidi lice?
TS: Hoćete li Vi da sede u parlamentu kao Vojislav Šešelj? Čovek koji kaže da je ponosan na sve ratne zločine koji su mu pripisani.
AB: Hoću da Vas podsetim, pošto pričamo o vladavini prava, da se Vojislav Šešelj dobrovoljno predao Tribunalu u Hagu. Suđenje je trajalo trinaest godina – je li to ono što zovete vladavinom prava? Onda je oslobođen i vratio se u Srbiju, a onda…
TS: Presuda je preinačena.
AB: Preinačena je. Ali trinaest godina suđenja…
TS: I dobio je deset godina zatvora, ali je pušten jer je izdržao toliko.
AB: Naravno. Dakle duguju mu najmanje tri godine života.
TS: Nemanja Stjepanović iz…
AB: Je li to vladavina prava?
TS: Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo u Beogradu kaže da se Srbija ni pedalj nije makla od onoga gde je bila ratnih devedesetih. Jer jedan za drugim ratni zločinci imaju ceremonijalne zvanične dočeke kada se vrate iz zatvora, vraćaju se u javne institucije.
AB: Ali ja Vam govorim da to nije tačno. On može da kaže šta god… Reći da Srbija nije uradila ništa je neverovatno.
TS: Ne kažem da nije uradila ništa. Nego da nije uradila dovoljno, tako tvrdi EU.
AB: Nije uradila dovoljno? U redu. Možda možemo više i uradićemo više da obezbedimo vladavinu prava u Srbiji i da se suočimo sa prošlošću i okrenemo budućnosti. Srbija će odraditi svoj deo, ali bih upozorila sve da ne gledaju samo u Srbiju već da pogledaju šta rade druge zemlje regiona.
TS: Da li to što ćete uraditi treba da obuhvati i priznanje da je masakr u Srebrenici bio genocid? Savet Evrope je u maju poslednji put tražio da priznate Srebrenicu kao genocid. To niste uradili. Jeste li sada spremni?
AB: Ne, ne mislim da je strašni masakr u Srebrenici bio genocid.
TS: Sigurno znate da bez toga šanse za priključivanje EU postaju vrlo tanušne.
AB: Ne. To je bio gnusni zločin. Ratni zločin. Nisam ponosna na to. To nije urađeno u ime srpskog naroda i Srbija ne može kolektivno biti okrivljena za ono što se tamo desilo.
TS: Dva međunarodna suda su presudila da je to bio genocid.
AB: U redu.
TS: I Vi to nećete da prihvatite?
AB: Ne mislim da je bio genocid.
TS: Vi sada revidirate istoriju, znate li to?
AB: Ne mislim da je bio genocid. Mislim da je… znate, mislim da je bio užasan, užasan zločin, ali genocid je u suštini kada… genocid je kada pobijete celu populaciju, žene, decu, a to ovde nije bio slučaj.
TS: Predsedavajući sudija Haškog tribunala je 2004. rekao da su, želeći da eliminišu deo bosanskih muslimana, snage bosanskih Srba počinile genocid. Cilj je bilo istrebljivanje 40.000 bosanskih muslimana iz Srebrenice. Zato je označeno kao genocid.
AB: U redu.
TS: Ako to ne možete da prihvatite… zašto…
AB: Prihvatam da je bio užasan zločin. Srbija je isporučila osobu koja je optužena za taj ratni zločin. Isporučili smo tu osobu. Suđeno mu je, sada je u zatvoru.
TS: Ali nećete da načinite korak koji traži Savet Evrope?
AB: Da je to bio genocid?
TS: Da.
AB: Govorim Vam da je bio užasan zločin…
TS: To je Vaša crvena linija, zar ne?
AB: Govorim Vam…
TS: Vi to nikada nećete uraditi?
AB: Dala sam Vam odgovor.
TS: Premijerko Brnabić, mnogo Vam hvala što ste bili u Zoni konflikta.
AB: Hvala Vama.