Istorija propalog suđenja
2. jul 2018.
Prva žrtva misteriozne serije ubistva izgubila je život 11. septembra 2000. godine, poslednja 6. aprila 2006. Osam ubijenih bili su turskog porekla, jedan rodom iz Grčke. Svi su ubijeni istim oružjem. Istražioci su tapkali u mestu, sumnjali su da počinioci dolaze sa narko-scene, osumnjičeni su članovi porodica žrtava. Rasistički motivi, a potom i desničarsko-ekstremistička pozadina ubistava, brzo su isključeni. Niko nije priznao odgovornost za napade, a oni su izvođeni širom Nemačke. U medijima se lakomisleno pisalo i govorilo o tzv. „doner-ubistvima“, što bi bila asocijacija na Turke koji žive u Nemačkoj.
A onda je u Hajlbronu, 26. aprila 2007, ubijena policajka Mišel Kizeveter. Niko u tome nije video vezu s drugim nerešenim ubistvima. A i kako bi? Samo četiri i po godine kasnije, potpuno neočekivano, rešili su slučaj i to zahvaljujući jednom drugom krivičnom delu. Nakon propale pljačke banke u Ajzenahu 4. novembra 2011. godine, tela navodnih počinilaca pronađena su u spaljenoj kamp-kućici. Bili su to Uve Benhart i Uve Mundloz. Oni su očigledno oduzeli sebi živote kako bi izbegli hapšenje.
Da su to bili pripadnici desničarsko-ekstremističke i terorističke grupe Nacionalsocijalističko podzemlje (NSU) i da su stajali iza serije misterioznih ubistava postalo je poznato nešto kasnije i to nakon video-snimka poslatog na adresu nekoliko medijskih kuća. Još jednu kopiju video-snimka policajci su otkrili u ruševinama stana, koji je raznet eksplozijom 4. novembra u gradu Cvikauu na istoku Nemačke. To je bilo delo Beate Čepe, koja je od januara 1998. tu živela u ilegali s Bonhartom i Mundlozom.
NSU sam sebe razotkrio
Skoro 14 godina nakon osnivanja NSU, a neposredno nakon smrti svojih prijatelja i ljubavnika 2011. godine, Beate Čepe je video sa priznanjem odgovornosti za ubistva ubacila u jedan poštanski sandučić. Lutala je potom nekoliko dana zemljom, da bi se 8. novembra 2011. predala policiji. Nemačka je bila u šoku. Kako je moguće da je NSU tolike godine uspešno i nesmetano ubijala, ostavljajući svoj krvavi trag po čitavoj Nemačkoj? Pored deset ubistava, u strašni bilans delovanja tog terorističkog trija ulaze i dva bombaška napada u Kelnu s više od 20 ranjenih, kao i 15 pljački.
Zbog svih tih nedela Čepeova i četvorica optuženih koji se vode kao pristalice NSU su 6. maja 2013. godine izvedeni pred Viši sud u Minhenu. Nakon pet godina suđenja i više od 430 dana u sudnici, sada se očekuju presude. Tužilaštvo je uvereno u krivicu Beate Čepe i zatražilo je da bude osuđena na kaznu doživotnog zatvora. A s obzirom posebnu težinu zločina i ostanak u zatvoru do kraja života, ukoliko bi joj kazna bila smanjena zbog dobrog vladanja ili nekih drugih razloga. Za četiri navodna saučesnika u ubistvu, tužilaštvo je zatražilo kazne od tri do dvanaest godina zatvora.
Kancelarka obećala potpuno rasvetljavanje zločina
Ukoliko Sudijsko veće kojim predsedava Manfred Gecl izrekne maksimalnu kaznu Beati Čepe, prevremeno puštanje na slobodu bilo bi isključeno. Ali, bez obzira na visinu presude koja bude izrečena, sa stanovišta porodica žrtava rasvetljavanje zločina Nacionalsocijalističkog podzemlja – nije uspelo. Oni su se oslonili na kancelarku Angelu Merkel i njene reči izrečene 23. februara 2012. godine tokom komemoracije žrtvama NSU: „Učinićemo sve da rasvetlimo ubistva, otkrićemo saučesnike i sve počinioce dovesti pred lice pravde“.
Mnoga pitanja su, međutim, ostala otvorena, kaže Antonija fon der Berens. Ta berlinska pravnica zastupa na suđenju sina Mehmeta Kubašika, ubijenog 2006. u Dortmundu. Njen klijent verovatno nikada neće saznati zašto je njegov otac izabran da bude žrtva. Tu mučnu neizvesnost, smatraju, nije mogla da otkloni ni Beate Čepe. Ona je za ubistva navodno saznavala tek nakon što su bila počinjena. To je tvrdnja u koju Berensova ne veruje.
Uloga tajne službe
Berlinska pravnica je uverena da je NSU imala mnogo više pristalica nego što ih je izvedeno pred sud u Minhenu. „To je bila veoma važna stavka koja nije rasvetljena“, kaže Antonija fon der Berens. Prema njenom mišljenju, Služba za zaštitu ustavnog poretka mogla je da razreši to pitanje. Ona je tokom niza godina u okruženje NSU ubacila mnogo špijuna i informanata. Oni ili nisu nikako ili su samo delimično mogli da daju iskaze kao svedoci u procesu. To se takođe odnosilo na njihove nalogodavce i kontakt-osobe u Službi za zaštitu ustavnog poretka. Zato je Antonija fon der Berens, u svom pledoajeu u decembru 2017. godine, istakla poražavajući stavku: „Služba za zaštitu ustavnog poretka sistematski je onemogućavala rasvetljavanje deset ubistava, 43 pokušaja ubistva i 15 pljački.“
I istražne komisije tapkaju u mraku
Otvorena pitanja imaju i brojne parlamentarne komisije za istraživanje NSU-zločina. U Bundestagu su postojale dve, a poslednju je predvodio demohrišćanin Klemens Bininger. I on sumnja u tezu o triju koji se sastojao samo od Beate Čepe, Uvea Bonharta i Uvea Mundloza. „Da li je moguće da su dva muška pripadnika trija činila zločine, ne ostavljajući nikakav trag“, pita se Bininger, koji je inače u međuvremenu otišao u penziju.
Taj policajac takođe želeo da zna ko je dao „odlučujući impuls“ za izbor mesta zločina i žrtve. Ubistva su počinjena širom Nemačke: u Rostoku i Hamburgu na severu, Dortmundu na zapadu, Kaselu u centru Nemačke i Nirnbergu, Minhenu i Hajlbronu na jugu. Uprkos mnogim otvorenim pitanjima, Bininger se nada da ostali tužioci neće posumnjati u postojanje nemačke pravne države. Međutim, njihova skepsa nije se smanjila. Porodica Kubašik, koju zastupa Antonia fon der Berens, razočarana je. Ona se žali na ono što većina tužilaca i advokata naziva „institucionalni rasizam“: na jednostrane istrage policije, vođene u porodičnom okruženju ubijenih, a pod sumnjom da su oni imali veze s trgovinom drogom ili kriminalnim bandama. Zato je zaključak do kojeg je došla Berensova uglavnom negativan, jer „nije bilo političke volje da se razjasni uloga tajne službe“.
Uloga još devet osumnjičenih
Optužba se odnosi i na kancelarku Angelu Merkel, koja je obećala bespoštednu istragu i time probudila velike nade kod porodica žrtava. „To rasvetljavanje je propalo“, jasno i glasno tvrdi Fon der Berensova. Ona pod tim podrazumeva ne samo krivično-pravni neuspeh kada je u pitanju suđenje članovima NSU u Minhenu, već i politički. Teški propusti i zakazivanje države nisu sa sobom nosili nikakve konsekvence koje bi se recimo ogledale u ostavkama odgovornih. Samo je bivši direktor Službe za zaštitu ustavnog poretka Hajnc From preuzeo odgovornost i povukao se sa funkcije 2012. godine. Bio je to odgovor na uništavanje datoteka i dokumenata s informacijama o terorističkoj grupi NSU, do čega je došlo odmah po otkrivanju te grupe.
Krivično-pravna obrada slučaja NSU mogla bi da bude nastavljena nakon suđenja i izricanja kazni pred Višim sudom u Minhenu. Savezni državni tužilac već godinama vodi preliminarnu istragu protiv devet drugih optuženih. Međutim, porodice žrtava NSU i tužioci u pojedinačnim slučajevima, zabrinuti su zbog mogućnosti da na kraju niko ne bude optužen. „To bi bio katastrofalan signal militantnoj neonacističkoj sceni“, izjavila je poslanica Bundestaga iz stranke Levice Martina Rener. Tako se šalje fatalna poruka, koja glasi: „Možete pomagati desničarsku, ubilačku mrežu i ništa vam se neće desiti.“
Više sumnji nego ikad
Poslanica Rener već dugo sumnja u želju politički odgovornih ljudi da rasvetle ta ubistva. Pre njenog izbora u Bundestag, bila je predsedavajuća Istražnom odboru za NSU u pokrajinskom parlamentu Tiringije. Iz te nemačke savezne pokrajine i potiču Čepeova, Bonhart, Mundloz i mnogi desničarski ekstremisti koji su bili u okruženju ove terorističke grupe. Njeno iskustvo u Berlinu, ali i ono kao posmatrača sudskog procesa u Minhenu, glasi: dokumenta tajne službe ostaju tajna. A neka su čak i uništeni – iz ko zna kojeg razloga.