Farbanje Srbije u žuto
8. februar 2019.
U studentskim petparačkim pričama ima onih profesora koji zagrizu da te obore na ispitu kao da se time naslađuju. „Pitao me iz fusnote“, postalo je opšte mesto među studentskim izgovorima. Ali vreme obično pokaže da profesori nekako najviše „mrze“ rđave studente, upravo one koji se više bave izgovorima nego gradivom.
Ocena premijerke Ane Brnabić da je sveži izveštaj Fridom hausa „nedovoljno objektivan“ tako je na društvenim mrežama postala predmet sprdnje. No u mejnstrim medijima, na naprednjačkom terenu, publika za taj izveštaj nije mogla ni da čuje pre nego što je čula za reakciju premijerke. Sada je sve jasno, Srbiju je profesor pitao iz fusnote.
Prema oceni ugledne nevladine organizacije, Srbija je spala na žutu boju, onu kojom se označavaju „delimično slobodne zemlje“. To je jedina evropska država u slobodnom padu u odnosu na prošlu godinu – veći pad beleži se jedino u Nikaragvi, Tanzaniji i Venecueli. Fridom haus u obzir uzima stanje političkih prava i građanskih sloboda, posebno slobodu izbora, medija, pravosuđa, institucija, nevladinih organizacija, ekonomskog delovanja…
Ko to tamo boduje?
Fridom haus, trpajući u isti pasus Srbiju i Crnu Goru, piše da predsednici tih država „nastavljaju da konsoliduju državnu moć oko sebe i svojih klika, podrivajući osnovne standarde dobre vladavine i istupajući van pripadajućih ustavnih uloga“. Srbija je spala u kategoriju „delimično slobodnih“ država zbog pogoršanja na polju sprovođenja izbora, neprestanih pokušaja vlasti i odanih medija da miniraju nezavisne novinare kroz pravni maltretman i kampanje blaćenja.
Može biti da su utiska na istraživače Fridom hausa ostavili krvava glava Borka Stefanovića i paljenje kuće novinara Milana Jovanovića, dva napada koja su umalo imala fatalan ishod. „To je baš odjeknulo“, kaže Marko Savković, programski direktor Fonda za političku izuzetnost. „Bilo je pritisaka i ranije, ali nisu eskalirali do mere da imamo otvorene fizičke napade na nekoga ko misli i izveštava drugačije.“
Urušavanje institucija i sužavanje medijskog prostora nisu procesi od juče, kaže Savković, „ali bilo je očigledno potrebno da se desi nešto dramatično“ kako bi se obratila pažnja na ono o čemu civilni sektor u Srbiji govori godinama.
Prema više izvora DW iz nevladinih organizacija, svetske organizacije poput Fridom hausa svoje izveštaje pripremaju tako što analiziraju izveštaje lokalnog civilnog sektora, raspituju se, ili čak honorarno angažuju lokalne istraživače čiji se identitet čuva u tajnosti.
„Već dugo isti ljudi u Srbiji popunjavaju te formulare i boduju“, kaže za DW novinarka Ljiljana Smajlović. „Zapadni klijenti – mislim na domaće organizacije – sve su više nezadovoljni svojim statusom u Srbiji, jer je Vučić pre nekoliko godina prestao da pokušava da napravi neki kompromis sa njima, da ih prevuče u svoje redove ili namiri državnim sredstvima tamo gde presušuju neki od zapadnih izvora finansiranja.“
Paralelne stvarnosti
Smajlović smatra da međunarodne organizacije „odluče da uoče političku manjkavost i demokratski deficit onda kad im to odgovara. Očekujem da ’Reporteri bez granica’ uskoro dramatično spuste Srbiju na lestvici medijskih sloboda“. Ocena međutim ima težinu, jer je ne mogu zaobići ni oni koji se bave Balkanom u evropskim političkim metropolama. Smajlović to naziva „žestokim faktorom pritiska na vlast“.
U tom čitanju je za vlasti u Srbiji još neugodnije to što Fridom haus ne štrči, naprotiv, sasvim se uklapa u recimo nedavno objavljeni indeks percepcije korupcije Transparensija prema kojem je Srbija nazadovala za deset mesta i sada je 87. od 180 zemalja, na listi okružena državama poput Turske, Benina, Indonezije…
Tome valja dodati izveštaje o stanju medijskog krajolika, poput nedavno predstavljene statistike Nezavisnog udruženja novinara Srbije o broju napada i pritisaka na novinare. To sve bude prevedeno na engleski i, ovako ili onako, završi na nekim bitnim stolovima.
Premijerka Brnabić to naravno zna. Ona je izveštaj Fridom hausa nazvali „relevantnim“, ali dodala da ne misli da živi u „delimično slobodnoj“ zemlji. Slobodnije se, kaže, živi nego pre nekoliko godina.
„Tu već ulazimo na teren paralelnih stvarnosti u Srbiji“, kaže o tome Savković za DW. „Nije ovo prvi put da zvaničnici kritikuju ocene relevantnih međunarodnih organizacija. To je manir političara i ne bih ga vezivao za ovu vlast. Uvek političari pitaju ’kakva je metodologija’ i ’kakve su namere izvestilaca’. Ali to su uticajni izveštaji, čak su vrsta prečice da se stekne utisak o nekoj zemlji.“
Nezavisna ocena, poruka ili pritisak?
Dosadašnje iskustvo pokazuje da režim Aleksandra Vučića kod ovakvih stvari ima dva lica. U reakcijama na kritike spolja pokazuje se ono umiveno, pitomo. Tako je predsednik na nedavnoj diskusiji o slobodi medija u Davosu ponizno prihvatio kritike, pozvao Reportere bez granica da mu „pomognu“ te brzo ispunio obećanje da će biti uhapšeni svi umešani u slučaj podmetanja požara u Grockoj.
Sa druge strane, opozicioni Savez za Srbiju je u izveštaju Fridom hausa video „još jedаn u moru dokаzа dа je režim Aleksаndrа Vučićа аutoritаrаn i to sаdа i svetskoj jаvnosti postаje jаsno“. Pojedini kritičari vlasti, poput iskusnog novinara Slobodana Stupara, čak idu dotle da u izveštaju vide poruku. „Ovo je sa Zapada poruka Srbiji da je njen vođa na nizbrdici. A oni odlučuju i da li će ta nizbrdica biti strma, blaga ili će se možda pretvoriti u slobodan pad“, napisao je Stupar na Tviteru.
U pitanju je standardna teza o odnosu Zapada prema naprednjačkoj vlasti koja se, uz nešto preterivanja, može sažeti ovako: Zapad je odlučujuće doprineo da Vučić zavlada, gleda mu kroz prste zbog Kosova i srušiće ga čim bude završio posao. „To mi je smešno. Kao, Zapad je odjednom postao zao pa počeo da gleda autoritarnom vođi kroz prste“, kaže Ljiljana Smajlović.
„To nije tačno. Kako su se ponašali prema Đinđiću, Koštunici i Tadiću, tako se ponašaju i sada. Mislim da kod Vučića čak nije najvažnija kooperativnost prema Kosovu. Mislim da su bili blagonakloni još više jer je bio ogledno dobro za politiku stezanja kaiša. Najbolji đak u primenjivanju njenih ekonomskih recepata bez plaćanja političke cene“, dodaje Smajlović.
Naša sagovornica primećuje da Brisel i Vašington „ne mogu Vučiću da isporuče obećanu šargarepu zato što ne mogu da proširuju Evropsku uniju. Onda moraju da mu nađu mane. Ovde se mora održati utisak da, ako nas EU ne prima, da je lopta tobože u našem dvorištu, da bismo ušli u EU samo da smo zaslužili. Ja mislim da ne bismo ušli ni da smo priznali Kosovo 2008. godine“, dodaje Smajlović. I tu se, dodaje, izveštaji organizacija poput Fridom hausa odlično uklapaju.
Marko Savković iz Fonda za političku izuzetnost se sa time nikako ne bi složio, kao ni sa teorijama o tome da Zapad Vučiću „šalje poruku“. „Ako se želi poslati poruka, postoji toliko načina da se to uradi. Uostalom, organizacije koje rade te izveštaje su nezavisne od vlada na Zapadu. Barem ja tako mislim.“
Ako je nešto ovih dana „poruka“, dodaje Savković, onda je to boravak opozicionih lidera Vuka Jeremića i Dragana Đilasa u Briselu na poziv poslaničke grupe evropskih liberala.
Ta je vest takođe nepostojeća u srpskoj mejnstrim realnosti. Tamo vlast i dalje niže uspehe, nezadrživo srljajući u napredak. Žuta boja – ona kojom Fridom haus i Transparensi farbaju zemlje koje više liče na Nikaragvu nego na Dansku – u tom paralelnom univerzumu nije čak ni fusnota.