Enigma zvana Đilas
9. oktobar 2017.
Dragan Đilas je ovih dana za medije uhvatljiv samo onoliko koliko sam hoće. Na veće intervjue ne pristaje, dozirano poručuje da razmišlja o kandidaturi za gradonačelnika Beograda, da sumnja da mu u tom slučaju prete razne pakosti, možda i hapšenje. Mašta je raspaljena na obe strane fronta – Đilas je u Beogradu dvaput ubedljivo porazio sadašnjeg usuda Srbije Aleksandra Vučića – jednom kao radikala, drugi put kao presvučenog radikala.
Dobar deo opozicije u njemu vidi slamku spasa, adut koji nosi sve sa beogradskog talona; vlast i njeni tabloidni kerberi su već naoštrili zube na „tajkuna“ u čemu mnogi žele da prepoznaju strah režima od dolazećeg pada. Nisam sklon toj teoriji – oni bi kidisali na bilo koga jednako, a stvar je umetničkog dojma da li će biti „tajkun“, „dosmanlija“, „ubica“ ili „narko-diler“.
Dok se opozicija iscrpljuje u priči o ujedinjavanju i kolonama, Đilas joj dođe kao zgodno pokriće, pejsmejker u čijoj bi zavetrini trčali kampanju. To bi bio i bezbolni kompromis dvojice novajlija na političkoj sceni Jankovića i Jeremića – ovaj drugi je, naravno, novajlija samo uslovno – koji su obojica ranije rekli da sami ne žele u gradonačelničku fotelju. Pri tome Janković nema u svom Pokretu nikog sebi ravnog, a Jeremić od stranke ima tek inicijativni odbor.
Ima još nešto – ni Jeremić ni Janković nisu rođeni Beograđani, a Đilas jeste. To, razume se, ne bi trebalo da bude važno nijednom pristojnom biraču, ali čak su i viđenija gospoda iz Kruga Dvojke onoliko puta pokazala da su gadljiva na provinciju. Šuška se, recimo, da DS ozbiljno razmišlja o generalu Sreti Malinoviću kao svom kandidatu. Harizmatičan tip, zaslužni građanin, ali mogu da se kladim da će ga akcenat srednje Bosne ipak ostaviti negde u pozadini ovaj put.
Kako god da odluči, Đilasova odluka će odjeknuti u atmosferi u kojoj kao da se samo čeka njegovo sudbonosno „da“ pa će čitava naprednjačka konstrukcija pasti kao kula od karata. Možda nije rđavo pred biračima mastiti ražanj dok je zec duboko u šumi, ali svi u opoziciji imaju barem toliko pameti da znaju da je realnost daleko turobnija. Njihovo međusobno laktanje ukazuje na rezon: ako pobedimo dobro jeste, ali ako ne pobedimo važno je biti što jači u slaboj opoziciji – što je u normalna vremena ispravan, čak poželjan stav.
Đilas bi za Jankovića, Jeremića i druge koji ga podrže bio ujedno i idealan potencijalni gubitnik – brzo bi ga vratili u politički naftalin u kojem je već bio zapao u hibernaciju, a oni bi ostali u Skupštini Grada. Dočim bi isti Đilas bio opasan pobednik pa mediji već pišu da mu Janković i Jeremić traže „garancije“ da neće osnivati svoju stranku i mešati im se u računicu na republičkom nivou.
Dok demokrate još razmišljaju da li da (opet) uskoče u voz u kojem su mašinovođe drugi, Saša Radulović se rezolutno istrčao odbijanjem mogućnosti da podrži Đilasa. U tom bi slučaju njemu preostala vratolomna koalicija sa Dverima (koje takođe traže ukrupnjavanje) ili odlazak ispod cenzusa i u istoriju. Još treba da se vidi šta je sa SDS, Novom i Levicom čiji bi samostalni izlazak na izbore – baš kao i LDP-ov – bio pustolovina bez hepienda. Beli i Ne da(vi)mo Beograd su, što se šansi tiče, potpune enigme.
Sva je prilika da se Đilas u svojim dilemama latio telefona da pozove svog bivšeg pomoćnika Aleksandra Šapića. Šef najveće srpske opštine će biti faktor, možda i jezičak na vagi, samo što za sada ne kaže kojem će se privoleti tasu. Teorija o Šapiću kao Vučićevom rovcu je zabava pravovernih opozicionara na Tviteru za koju nema nikakvih dokaza. Potrebno je da se mnoge kockice slože pa da Šapiću dopadne uloga da odluči o budućoj beogradskoj vlasti, ali ako se slože – zar mu nije Đilas bliži od svih?
Glavolomku oko željenog kandidata jednostavnijom ne čini ni priličan broj načelno građanski raspoloženih birača koji su temeljno digli ruke od „biranja manjeg zla“, a Đilasa vide u tom špilu. Birači sa jakom memorijom i slabim želucem su uvek nezgodna pojava, a mnogi pamte vreme kada je Đilas držao tržište oglasa u Srbiji, tretirao Rome kao građane drugog reda i zabranjivao gej parade. Uvek je bio legura menadžera i gradskog šerifa, a to loše ide sa idealima koje proklamuju Janković i drugi.
Jedne beogradske novine koje imaju slobodniji odnos prema istini pišu ovih dana da Đilas prati neka istraživanja javnog mnjenja i da će na osnovu njih doneti odluku. U to nimalo ne sumnjam – trku koja mu unapred miriše na poraz on bi svakako preskočio.