Vožnja javnim trajektom preko jezera Groser Vanze do četvrti Kladov, omiljenog vikend-izletišta u Berlinu – konačno je to ponovo moguće. Na trajekt sme maksimalno 150 ljudi, tako stoji na obaveštenju. Nošenje zaštitne maske je, naravno, obavezno. Kad su se svi ukrcali, brod je prepun. Ljudi sede jedni do drugih, nema ni govora o držanju rastojanja. Ali zato svi disciplinovano nose maske. Ljudi se došaptavaju, razmenjuju se upitni pogledi. Da li je sve u redu? Može da prođe, rekao bih.
Može da prođe – to je bio prevladavajući osećaj proteklog vikenda u Nemačkoj. Barem kod velikog dela ljudi koji ne misli kao jedna glasna manjina da je virus izmišljotina ili podlost klase koja vlada svetom koja želi da nas sve muči. Čime se na kraju opet misli na Jevreje. Da, ima i takvih teoretičara zavere. Oni su ponovo demonstrirali – recimo u Štutgartu i Minhenu – i zahtevaju poštovanje njihovih osnovnih prava. Takve parole često stižu s rubova političkog spektra – odande gde osnovna prava inače malo vrede. Ali, zar bi i moglo da bude drugačije? Još tokom izbegličke krize i nakon nje, ti ljudi nisu propuštali nijednu priliku da kritikuju demokratiju. Sada to rade zbog korona-virusa. I sigurno da društvo to mora da izdrži.
-pročitajte još: Zaposleni u Ministarstvu tvrdi da je korona „lažna uzbuna“
Oprezno prema ublažavanju mera
Ali, ako se razgovara s ljudima u tramvaju ili prilikom kupovine s maskom, onda i načelno miroljubivi ljudi kažu da mnogo toga danas više ne razumeju. Za jedne je pandemija već prošla, za druge se tek nalazimo na početku apokalipse. Složnost velike većine društva, kakva je vladala na početku uvođenja zabrane kontakata, izgleda da je nestala. Stiče se utisak da su u većini skeptici koji smatraju da se suviše brzo poćčelo sa ublažavanjem mera. U to se uklapaju i vesti o zabrinutosti virusologa koji već danima izveštavaju o porastu broja novih infekcija.
Restorani koji su već sad otvoreni, recimo u saveznoj pokrajini Meklenburg-Prenjsa Pomeranija, potvrđuju taj osećaj: ako konobar nosi zaštitnu masku, atmosfera nije dobra. A jelovnik najpre mora da bude dezinfikovan. Ljudi su oprezni, gostiju je malo – većina nema poverenja.
Nameće se misao o povlačenju paralele između dva potpuno različita događaja: prihvatanja brojnih izbeglica 2015. i pandemije. I tada, pre pet godina, u početku je postojala velika spremnost da se sledi kancelarka i njena iznenađujuće liberalna politika prema izbeglicama. Ali, uskoro su stvari postale teže. Danas su Nemačka i Evropa u suštini čvrsto ograđene protiv migranata. Sada, u korona-krizi, najpre je vladala složnost da je bolje ostati kod kuće, ali u međuvremenu se taj konsenzus polako, ali sigurno raspada.
Nema dugoročnog plana
Za sada se kroz pandemiju provlačimo. Teško je i zamisliti kako će se stvari dalje odvijati ako u pojedinim regionima budu morala da se ponovo pooštre ograničenja zbog toga što broj novih infekcija bude prešao kritičnu granicu. Ono što politika sada mora da uradi deluje gotovo nemoguće: da predstavi plan kako ćemo se ophoditi s ovom pandemijom, koja će ona još dugo da traje – možda godinu dana, možda i duže. Politika koja mere koriguje od mesta do mesta, od regiona do regiona deluje drugačije.
Vinfrid Krečman iz Zelenih, premijer pokrajine Baden-Virtemberg, prošlog vikenda je to dobro opisao: paradoks politike je to da jedna uspešna mera samu sebe ukida. Zabrana kontakata i zaustavljanje javnog i ekonomskog života su funkcionisali. Sada se stvari ublažavaju, ali ishod je nepoznat. I tek sada postaje potpuno jasno: zaštitne maske i držanje rastojanja, rad od kuće i ograničavanje putovanja pratiće nas još dugo.