„Norveški model“ – vrabac u ruci za Zapadni Balkan?
4. novembar 2019
Gerald Knaus bi morao da zna šta se zbiva. On je direktor Evropske inicijative za stabilnost, trusta mozgova veoma uticajnog u Briselu. Knaus je bio glavni tvorac izbjegličkog dila između EU i Turske kojim je znatno ublažen izbjeglički talas preko Balkana.
U tekstu objavljenom prošle sedmice, Knaus veto kojim je Emanuel Makron blokirao početak pregovora sa Skopljem i Tiranom – a zapravo ukočio čitav proces proširenje EU – naziva „prekraćivanjem muka“ (Coup de grâce). Ako bi pristupanje Zapadnog Balkana bilo bik, piše Knaus, onda su mnogi pikadori godinama malo po malo ubijali životinju. Makron se pojavio kao matador da prekrati mučenje.
„EU bi trebalo da ponudi svim državama Zapadnog Balkana mogućnost da se priključe jedinstvenom tržištu, poput Norveške ili Islanda“, dodaje uticajni analitičar.
Makron je prekinuo igru
Knaus nije jedini. Sve je više glasova koji kažu da je kucnuo nulti čas evropske politike na Balkanu, trenutak da se sahrani odavno mrtvi koncept proširenja EU i pronađe nešto novo. Nešto manje od proširenja, ali dovoljno primamljivo da državice Balkana zadrži u dvorištu EU.
Večernje novosti su, pozivajući se na neimenovane izvore, javile da Pariz i Berlin spremaju ponudu za proljeće. U maju će se lideri regiona okupiti na samitu sa EU u Zagrebu. Da li će na stolu biti norveški model?
„Makronov veto je torpedirao čitav proces proširenja. Mislim da mu je to i bila namjera“, priča Andreas Ernst, iskusni novinar Noje cirher cajtunga koji je godinama bio dopisnik tog lista iz Beograda. „Ali prednost je što je tako postala očigledna lažna priroda odnosa EU i Zapadnog Balkana.“
Makron je spremno preuzeo ulogu matadora. Neki kažu, jer se plaši jačanja Marin Lepen kod kuće – 58 odsto Francuza protivi se proširenju EU. Drugi misle da Makron uzima Zapadni Balkan kao taoca dok ne progura svoju viziju Evrope.
Između redova se čita da francuski predsjednik želi EU u više brzina ili koncentričnih krugova. Jezgro bi gravitiralo oko osovine Pariz-Berlin, spolja bi bile zemlje integrisane u tržište, a sasvim spolja pridružene zemlje, među njima možda Srbija i komšiluk.
Doduše, Makron nije sam. Dobio je tihu podršku iz Holandije i Danske. Kritike iz Berlina na račun Makrona stižu uz mig – trebalo je da pustimo Skoplje i Tiranu da pregovaraju, ionako neće ući u EU najmanje deset godina. Ta njemačka igra je, kaže Ernst, još perfidnija.
Pravila su, kaže švajcarski novinar, već godinama ovakva: EU kobajagi želi da primi balkanske zemlje u članstvo, a rukovodstva tih zemalja kobajagi sprovode reforme.
„To je moglo da traje još deset godina ili vječno. Cijeli taj teatar, i politički novogovor o 'evropskoj perspektivi' i 'evropskim vrijednostima' sada je dobio težak udarac i to je dobro", dodaje on za DW. „Sada mora da stigne nova ponuda i ona mora da bude dobra."
Izgovor za balkanske vladaoce?
Kada dvije decenije evropskog puta naizgled završe u ćorsokaku, nije lako preko noći to primiti k znanju. Čitave političke karijere, scene nevladinih organizacija i analitičara, etablirani su na priči da je put u Evropsku uniju jedini moguć te da se, ako se svi fino potrude, završava punopravnim članstvom.
Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić poslužio se fudbalskom analogijom: sudija mijenja pravila u toku igre, teren je klizav pa valja promijeniti taktiku, ali strateški cilj ostaje isti – ulazak u EU. Njegov makedonski kolega Stevo Pendarovski je čak tražio regionalni samit na kojem bi se „odbacile sve alternative evropskim integracijama“.
Ovo je trenutak već viđenog likovanja nacionalista i evroskeptika u cijelom regionu, u stilu: a lijepo smo vam govorili da nas EU neće.
„Ne osjećam se iznevjereno“, kaže za DW Vladimir Pavićević, čovjek koji je u dvije države beskompromisno zagovarao politiku pridruživanja EU. Najprije je bio potpredsjednik i poslanik Nove stranke u Srbiji, a sada je u Podgorici lider male stranke Crnogorska.
„Niko iz EU nije rekao da nećemo pristupiti ako ispunimo sva mjerila. Privid da se EU ponaša nepošteno pokušavaju da stvore vladajuće strukture da bi time prikrile simuliranje reformi i opravdale neuspjehe u pregovaračkom postupku“, tvrdi Pavićević.
Sa time je saglasan i Andreja Stojkovski, politički analitičar iz Skoplja. Njemu posebno ide na živce kada se politika proširenja proglašava „propalom“. „Na Zapadnom Balkanu ima država koje su odlučne u reformama, nekih koje povremeno sprovode reforme i onih koji samo povremeno kažu da nešto rade“, dodaje Stojkovski za DW.
Pavićević i Stojkovski zaključuju da bi bilo pogubno odustati od obećanja koje je EU dala balkanskim zemljama u Solunu 2003. godine – da EU nije potpuna bez Balkana. „Samo proces pristupanja ovom prostoru donosi stabilnost i perspektivu uvođenja reda, a Evropi dalje jačanje. Sve drugo bilo bi nepromišljeni eksperiment“, dodaje Pavićević.
Ipak, valja primjetiti da Makron nije obrazložio veto manjkom reformi već unutrašnjim problemima EU. Prema već strogim kriterijumima Evropske komisije, Albanija i Sjeverna Makedonija zaslužile su da otvore pregovore, kao što je Kosovo odavno zaslužilo viznu liberalizaciju.
Umjesto utabane staze kojom su ka EU – i to uz dosta labavije kriterijume – išle Bugarska, Rumunija ili Hrvatska, sada se Zapadnom Balkanu nudi nešto za šta mediji još traže najbolje ime. Govori se o privilegovanom partnerstvu, proširenju lajt, ali najčešće o norveškom modelu.
„To nije gubitnički model“
Šta je norveški model? Nordijska zemlja je, uz Island i Lihtenštajn, članica Evropskog ekonomskog prostora (EEP), mehanizma formiranog 1992. godine, u kojem su i sve članice EU. Jedna od opcija je da, kada Velika Britanija konačno napusti EU, ipak ostane dio EEP.
Tržište je otvoreno, postoji sloboda kretanja, carina nema – osim na hranu i piće, proizvode koji su jako subvencionisani u EU, pa Norveška ne želi da im sasvim otvori vrata.
„Kosovski pasoš bi u EEP imao istu vrijednost kao norveški, a srpska šljivovica bi imala isti pristup evropskom tržištu kao švajcarski brendi“, piše kosovski publicista Veton Suroj za list Koha Ditore. „Belgijski investitor bi imao istu pravnu sigurnost u BiH, Albaniji i Sjevernoj Makedoniji kao na Islandu."
„To nikako nije gubitnički model za Balkan“, kaže i novinar Andreas Ernst. „Bolje je u kratkom roku napraviti male integracione korake nego se nadati ulasku u EU za deset ili dvadeset godina."
Gerald Knaus je u tekstu za Evropsku inicijativu za stabilnost predložio da balkanske države budu uključivane u evropske fondove postepeno. Ako bi Srbija recimo uzorno uredila oblast ribarstva, onda bi na tom polju mogla da bude tretirana maltene kao dio EU. I obratno – ako bi se stanje pogoršalo, opet bi mogla da bude izbačena iz te oblasti.
To su šećerleme koje bi mogle da odobrovolje Makrona i vladaoce na Zapadnom Balkanu da do maja slavodobitno izađu sa takvim predlogom.
Vučić i komšije, trenutno zabavljeni planovima o Malom Šengenu, dobili bi izglede da brzo uvedu svoje zemlje na tržište od pola milijarde ljudi. Sa druge strane, francuski predsjednik bi dobio duboko zamrzavanje priče o klasičnom proširenju EU, bar do neke zgodnije prilike.
Lajtmotiv brojnih kritika na račun Makrona je da se region tako prepušta Rusiji, Kini, Turskoj. „Geopolitički posmatrano, nemoguće je previdjeti da se na Zapadnom Balkanu vodi bitka“, rekla je Ana Vislander iz Atlantskog savjeta za Njujork tajms. „Francuska to ili ne vidi ili joj je to prihvatljivo."
Švajcarski novinar Andreas Ernst je pak uvjeren da je norveški model dovoljan da EU ne prepusti Balkan drugim igračima.
„Pristup EEP je suštinski – tu je pristup infrastrukturnim fondovima, to je instrument koji čini manje privlačnim recimo kineske infrastrukturne projekte ili sporazum sa Evroazijskom unijom. Dakle, to za EU nosi moć i uticaj“, kaže on za DW.
Računica ima previše nepoznatih. Da li je Njemačka spremna da legne na rudu? Kako će balkanske stabilokrate prodati priču građanima? Da li je za Zapadni Balkan bolje da ima vrapca u ruci umjesto goluba na grani?
Kako god, status kvo je razoren, a vakuuma u politici nema. Nešto novo dolazi. Jedan poznavalac regiona je ovih dana podsjetio na riječi koje se pripisuju Čerčilu: „Šteta je protraćiti dobru krizu.“