Šta je Sarkozi stvarno hteo u Libiji?

Reči kojima se Nikola Sarkozi 19. marta 2011. obratio francuskom narodu iz Jelisejske palate, bile su dramatične. On je, ozbiljnog izraza lica, informisao svoje sunarodnike da će se Francuska angažovati u građanskom ratu u Libiji – na čelu zapadne vojne koalicije. „U Libiji je miroljubivo civilno stanovništvo u životnoj opasnosti, stanovništvo koje samo polaže pravo na odlučivanje o sopstvenoj sudbini. Naša obaveza je da reagujemo na njihov poziv za pomoć pun straha.“

- pročitajte još: „Mafijaški stil“ Nikole Sarkozija

Uoči tog govora, francuski borbeni avioni Rafal su već bili počeli napade na trupe libijskog vlastodršca Moamera el Gadafije. Gadafijeve jedinice su napredovale u pravcu Bengazija, centru libijskog otpora. Trebalo je spasiti od masakra pobunjenike, za koje je  izgledalo da se bore za slobodu i pravo na samoodređenje. Iz ugla zapadnih intelektualaca koji su vršili pritisak na Sarkozija, Zapad je u Libiji trebalo da spreči genocid, drugu Srebrenicu.

Francuski intelektualci vrše pritisak

Ronja Kempin je ekspertkinja Fondacije za nauku i politiku u Berlinu. Ona se još dobro seća debata koje su u francuskim stručnim bezbednosnopolitičkim krugovima vođene u proleće 2011. Tada se raspravljalo o vojnom riziku, o pitanju da li će Zapad dobiti rezoluciju UN za napad, i pitanju da li će arapska revolucija koja je bila uspešno počela u Tunisu, doživeti fijasko u Libiji. O jednoj stvari se nikako nije raspravljalo, a to su privatni motivi Nikole Sarkozija. „To je u debati bila slepa mrlja“.

Francuski predsednik je, kako je to tada izgledalo, popustio pod pritiskom francuskih intelektualaca, i rešio da pomogne pobunjenicima. Pobeda pobunjenika nad Gadafijem, slike Libijaca koji frenetično slave i koji su u Libiji oduševljeno dočekali Sarkozija i Britanca Dejvida Kamerona, kao da su im davale za pravo.

- pročitajte još: Država na rubu ponora

Više od šest godina kasnije, u Francuskoj se diskutuje o pitanju da li je Sarkozi sa Libijom, godinu dana pred predsedničke izbore, hteo da sam sebi učini uslugu. Sada pravosuđe vrši istragu protiv bivšeg predsednika zbog zabranjenog finansiranja u predizbornoj kampanji. Optužen je da je u zimu 2006. jedan Gadafijev posrednik u Ministarstvo unutrašnjih poslova doneo najmanje pet miliona evra – tada se Sarkozi pripremao za svoju predsedničku kandidaturu. Još nema sudske optužnice protiv Sarkozija, ali optužba da je primio novac već dugo visi u vazduhu. Vođa revolucije Gadafi je to i javno tvrdio, a ima i drugih indicija koje govore u prilog toj tezi.

Da li je Sarkozi hteo da obezbedi sebi reizbor?

Jedno je sigurno: 2011. je bila poslednja godina drugog Sarkozijevog mandata. „Otkrića“ iz Tripolija mu nikako nisu bila potrebna.

Da li je vladar u Jelisejskoj palati sledio neki skriveni plan? Jan Tehau, ekspert za Evropu pri organizaciji „Nemački Maršalov fond“, skeptičan je: „Da je Sarkozi hteo da ukloni nekog svedoka čiji materijali ga terete, našao bi drugi način. Mislim da su situacije odluke predsednika i premijera u tim situacijama sasvim drukčije“. I zaista, pored Francuske, u vojnoj operaciji je učestvovalo još 15 zemalja. I one su imale – nezavisno od mogućih predizbornih donacija – dobrih razlgoa da pošalju svoje vojnike u borbu protiv Gadafija.

Ekspertkinja Kempin, međutim, podsetila da su se tokom akcije promenili ciljevi rata. „Najpre se radilo o humanitarnoj intervenciji. Sa njom se u Savetu bezbednosti složila i Rusija. No, kasnije je Sarkozi insistirao i na svrgavanju libijskog režima. A to je začudilo neke saveznike.“

Kakvu ulogu je imala francuska tajna služba?

Da li je Sarkozi iskoristio trenutak da pomoć ugroženim pobunjenicima pretvori u lov na libijskog diktatora? Francuzi svakako imaju svoj udeo u ubistvu  Gadafija. U oktobru 2012, mediji su preneli da je sirijska tajna služba nekoliko dana pred ubistvo Gadafija predalo francuskoj tajnoj službi broj satelitskog telefona čoveka koji je bio tražen svuda u zemlji. Navodno kao protivuslugu za obećanje da će francuski pritisak na Damask biti smanjen. U intervjuu za britanski Telegraf, Rami Obeidi, bivši šef tajne službe za inostranstvo revolucionarne libijske prelazne vlade, rekao je da su francuske tajne službe imali direktnu ulogu u ubistvu Gadafija. Navodno su Francuzi hteli Gadafija živog, ali ispalo je drukčije.

- pročitajte još: Dve vlade, tri problema

Sarkozi nije prolio ni suzu za mrtvim vođom revolucije. Odnosi između njega i Gadafija su već odavno bili zamrli. S druge strane, Gadafi i njegovo okruženje su u proleće 2011. pretili da će razotkriti štošta o predizbornoj kampanji. To je u Jelisejskoj palati sigurno stvorilo nervozu.

Nezavisno od svih mogućih motiva za vojnu intervenciju, ni Libijci ni Evropljani nisu izvukli korist od promene režima u Libiji. Jan Tehau kaže: „Zemlja je utonula u apsolutan haos. Postala je samoposluga oružja za IS i sve moguće druge grupacije. Zapad je hteo dobro, ali je proizveo dugoročnu stratešku katastrofu.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android