Libija: Dve vlade, tri problema

DW: Libijska Vlada nacionalnog jedinstva preselila se u novu zgradu. Da li je u pitanju simboličan čin ili to pokazuje novi, ozbiljan politički početak?

Andreas Ditman: Time se doduše ne menja ništa po pitanju nesigurnosti koja vlada u zemlji, ali to bi mogao da bude uvod u razvoj jedne jake države. Zato je useljavanje u novu zgradu istovremeno i neznatan i važan simboličan čin.

Kako procenjujete stvaranje nove vlade, jer još uvek je na vlasti vlada u Tobruku?

Alternativna vlada u Tobruku ne želi da se otcepi. Pri tom, to je vlada koju favorizuje Zapad i koja nije toliko opterećena predstavom o nekakvoj islamističkoj božijoj državi, kao što je to ova u Tripoliju. Tako da Zapad i dalje ima veoma ambivalentan stav, jer je mnogo bliži vladi u Tobruku i više joj veruje. S druge strane, moramo se suočiti s političkim činjenicama, a to je opstanak vlade nacionalnog jedinstva u kojoj se mogu čuti veoma konzervativni glasovi.

Situacija u zemlji je ionako dovoljno problematična…

Da, Libija se suočava sa tri osnovna problema. Prvo, tu su dve vlade koje smo već pomenuli. Njihova sedišta u Tobruku i Tripoliju govore o podeli zemlje na zapadni i istočni deo. Drugi problem je razoružavanje paravojnih formacija. Tom projektu se nikada nije ozbiljno pristupilo i zato se oni oslanjaju na oružje i silu kako bi zadržali uticaj. I treće je to što, paralelno sa slabljenjem države, jača moć džihadističke organizacije „Islamska država“.

Kako procenjujete mogućnost da se dve vlade približe jedna drugoj?

Vlade su u međuvremenu već pet puta probale da se približe jedna drugoj – nekad uz pomoć, a nekad bez međunarodne podrške. Libijci su do sada morali da prepoznaju dve stvari: prvo, da do izgradnje zemlje bez pomoći iz inostranstva ne može doći, jer jel ibijski konflikt u međuvremenu prerastao u regionalni u kojem su na značaju dobili i borci „Islamske države“. I drugo, da ponovna izgradnja zemlje može da se dogodi samo ako obe vlade budu radile zajedno. To je takođe i pozicija Zapada koji unutarlibijsko jedinstvo vidi kao preduslov za svaki dalji korak.

Šta je razlog što konflikt toliko dugo traje? Da li toj zemlji nedostaje odgovarajuća politička kultura?

Nekadašnji vladar Muamer el Gadafi praktikovao je tradicionalno beduinsko savetovanje. Kada bi se držali takve tradicije u narodnom komitetu – tako se to zvalo pod Gadafijem – to bi već bilo poboljšanje u odnosu na sadašnju situaciju u kojoj se jedni s drugima bore. U Libiji ne postoji tradicija slobodnih izbora. Njih u modernoj Libiji još nije bilo – ni u Gadafijevo vreme, a ni ranije, kada je zemlja bila italijanska kolonija, a potom monarhija. Sa slobodnim izborima se pokušalo u godini revolucije – 2011.

Rezultati su bilo, sveukupno gledano, razočaravajući.

Da. U početku je izgledalo kao da projekat teče dobro, barem je to tako predstavljeno u inostranstvu. Međutim, zbog specifičnosti izbornog sistema koji je sastavljen po evropskom i američkom uzoru, previdelo se da su više od polovine poslanika bili ne samo pobožni muslimanski vernici, već radikalni islamisti. Zato je slika koja je vladala u inostranstvu, da se radi o nekakvoj konzervativno-liberalnoj vladi, samo uslovno odgovarala odnosu snaga u parlamentu. U jednom od dva sledeća izborna pokušaja, nakon što su potučene islamističke snage, članovi sadašnje vlade u Tobruku uspeli su da dođu do jasne većine. To je međutim kod mnogih Libijaca izazvalo sumnju u izbornu prevaru, što je dovelo do cepanja vlade. Rezultat toga su dve vlade koje postoje i danas.

Već ste pomenuli tzv. „Islamsku državu“, koja se u Libiji sve više širi. Na koji način bi je trebalo potisnuti?

Najpre bi obe vlade trebalo da se ujedine i formiraju novu vladu zato što postojanje dve vlade već slabi državu. Slabe države privlače i ekstremiste iz inostranstva. To se desilo u Iraku koji su Sjedinjene Države uništile bez da su tu zemlju ponovo izgradile. To se desilo u Siriji u kojoj su se zbog slabljenja zemlje tokom „Arapskog proleća“ naselili pripadnici „Islamske države“. To važi i za Sinaj u Egiptu. „Islamska država“ u Libiji kontroliše region grada Derna. Prisutni su i na severoistoku zemlje, u blizini obala Sredozemnog mora, kod grada Sirta. Ta dva regiona koje „Islamska država“ vidi kao delove svog kalifata u muslimanskom svetu, priznala je centrala „Islamske države“. Tako da se sada i zvanično radi o trećoj i četvrtoj zvaničnoj oblasti kalifata 2Islamske države“.

Andreas Ditman je profesor antropogeografije na Univerzitetu Gizen.