Šta je krenulo kako ne treba?

Vukovaraca u Zagrebu ima danas, po opšteprihvaćenoj, slobodnoj proceni – na hiljade. Tačnije, još od 18. novembra 1991. godine, kad su se poslednji preživeli i slobodni branioci grada izvukli prema Nuštru. Godišnjica tog finalnog stradanja, prilika je pre svega da se ustanovi zašto se toliki ljudi još uvek nisu vratili u svoj grad – četvrt veka nakon njegova pada i više od dve decenije od završetka rata.

Upravo s tom namerom, susreli smo se u jednom zagrebačkom kafiću s trojicom vukovarskih stradalnika. U punom značenju te riječi: njih trojica, došli su u Zagreb tek nakon boravka u zarobljeničkim logorima u Srbiji. Rane koje su im tamo nanesene ipak su zacelile, ali danas naše sagovornike – Miroslava Josića, Stipu Majića i Antonija Matića – više muči bol novijeg datuma. Nismo se pritom posebno pripremali za taj razgovor, bilo je dovoljno pokazati volju da se čuje i razume, kao i uključi diktafon, uz tek poneko potpitanje.

Drugačiji mentalitet

„Vremenom smo se raštrkali usled životnih obaveza. Zagreb je veliki grad, ali još se trudimo da se sastajemo i družimo. Ipak mi imamo drugačiji mentalitet od ovdašnjih ljudi, opušteniji, sličniji Bosancima, Hercegovcima, Dalmatincima“, objašnjava Matić, srednjoškolski profesor politehnike. „Ali, zapravo nikad nisam radio u struci, iako sam diplomirao u Osijeku nakon logora. Sad sam u invalidskoj penziji.“

Stipe Majić je preduzetnik, imao je svoju firmu i pre rata u Vukovaru. „Tad je bilo lako“, kaže, „bilo je blagostanje, a sad je borba. Inače, osnovali smo ovde i svoje Udrugu hrvatskih branitelja ’Trpinjske ceste’, osnovali turnir u malom fudbalu ’Marko Babić’, po zameniku legendarnog Blage Zadre. I snimili smo serijal ’Bitka za Vukovar’, a već imamo i scenario za dokumentarac o Zadri.“

Josić se priseća dolaska u Zagreb: „Niko nije mislio da tu ostajemo zauvek, samo smo čekali po tim izbegličkim hotelima i maštali o povratku. Ali nema više ničeg u Vukovaru, možeš samo u starosti da budeš tamo. Ja sam isto u penziji, plus malo nekog privatnog posla... Ipak, retko ko od nas je rado otišao u penziju. Ja sam dva puta odbio lekarsko mišljenje, treći put nisam imao pravo. Uvek je bolje kad nešto radiš.“

Šta je krenulo kako ne treba?

„Radio sam u vojsci nakon rata“, nastavlja. „Ali državi je to valjda bio najlakši način da nas se reši... Koliko god glupo bilo. Da nas šutnu u zapećak. I onda se priča da smo svi mi paraziti. Država nam je takva, ne vodi računa. Evo, recimo, tako i s optužnicama za ratne zločine. Zašto se bar nisu pobrinuli da se zna ko ima razloga da strahuje, a ko ne? Tako bi bilo bolje, ovako su svi opterećeni.“

Priča zatim skreće prema Vukovaru iz njihovih lepših sećanja, onom predratnom. Oseća se ponos dok nabrajaju nadaleko čuvene privredne subjekte: Borovo, Vupik, Vuteks, Luka... Svi znaju i ponavljaju da je tada grad imao više radnih mesta nego što danas ima stanovnika. Smatraju da je Vukovar bio jedna od najboljih sredina u čitavoj SFRJ, a i neke statistike govore im u prilog, npr. treći BDP u državi. Šta je krenulo kako ne treba nakon rata, šta bi trebalo uraditi?

„Kao što je rekao i vukovarski gradonačelnik Ivan Penava, trebalo bi nekako ujediniti svu energiju iz Hrvatske da se pokrene ekonomski razvoj tog grada“, napominje Majić. „Zašto nije realizovan onaj stari projekat gde bi svaka županija otvorila neki kapitalni objekat u Vukovaru? Da se pokrene proizvodnja, da se otvaraju radna mesta, a ne samo uvoz.“ Dok pričamo, pridružuje nam se i mladi Juro Tolić, sin njihova prijatelja i saborca, druga generacija Vukovaraca u Zagrebu.

Spasavaj se ko može

Perspektiva za mlade je posebno loša, slažu se, ali to je slučaj u čitavoj Slavoniji. „No ima dodatnih specifičnosti u Vukovaru“, dodaje Antonio Matić, „recimo, mnogo ljudi sa strane zapošljava se u tamošnjim preduzećima u vlasništvu države. Ljudi koji uopšte ne žive u Vukovaru, nego u npr. Osijeku ili Vinkovcima, ili u Srbiji, Vojvodini, u Bačkoj Palanki ili čak Novom Sadu. Nakon radnog vremena odu iz Vukovara, pa se ni te njihove plate ne potroše u vukovarskim radnjama i kafićima.“

Saznajemo dalje da je sva pomoć Vukovaru završila s prvom etapom – obnovom kuća. Druga i treća su bile predviđene, ali nisu pokrenute. „A ne može se živeti samo od kuće“, napominje Josić. „Zadnji koji ode, ugasiće svetlo.“ Podsećaju da se nakon Drugog svetskog rata hrlilo u Slavoniju iz Hercegovine i Dalmacije, a danas Slavonci moraju da traže sezonski rad u Dalmaciji. „Spasavaj se ko može“, dodaje Matić, „pa se onaj poznati doseljenički ’vlak bez voznog reda’, izgleda, okrenuo na stanici u Vinkovcima... Sad odvozi ljude iz Slavonije.“

Odjednom govore uglas: „Sve što je iole profitabilno, u vlasništvu je države, a gradu pripada ono što ne donosi ništa. Vukovarsko-sremska županija jedina je koja se zove po jednom gradu, a sedište joj je u drugom – u Vinkovcima. Tako je moralo da bude za vreme rata, ali zašto se sad ne zove Vinkovačka? Od grada nam je ostao samo simbol! Vukovar ima najskuplju pijacu u Hrvatskoj – umesto da snabdevamo turizam na Jadranu. I eto nas opet na politici, od nje se ne može pobeći…“

Okupljanje pametnjakovića

Dolazimo i do teme obeležavanja godišnjice pada Vukovara. „Sada će pametnjakovići da se okupe“, kažu, „svaki ima nešto da zaključi, jedan dan godišnje, ili tih nekoliko dana, svejedno – i to je to. Znamo mi da glavni moraju da dođu i da nisu svi isti ljudi, ali zbog ukupnog odnosa, sve više nas misli da je veća tragedija nastupila nakon reintegracije, nego što je bila ona ratna. Bilo bi korektnije da kažu: Eto, došli smo jer tako treba, a u stvari, nas nije briga za Vukovar ostala 364 dana!“

Miroslav Josić priznaje da mu „ne ide u glavu“ da za 20 godina nije mogla da se pokrene proizvodnja, da se opet radi. Ljudi su bili stručni, prema njegovom mišljenju, ali nekome nije odgovaralo da se sve to obnovi. „Čak i hranu uvozimo, a nekvalitetnu. Odem na selo, tamo odakle su mi roditelji, pitam tetku da kupim domaćih jaja, ali nema više nijedne kuće u selu da ima za prodaju. Ranije je svaka imala. Pa neće valjda Kina sada da proizvodi za ceo svet. To je ekonomski nemoguće.“

Pući će i ovo

„Ma, ne otvaraju proizvodnju“, ubacuje se Matić, „jer je ovo čvaknuo ovaj, ono onaj... Puko’ je i socijalizam koji je proizvodio, jer je imao mane. Ne znam kako onda misle da ovo neće da pukne. A ranije su govorili za našu zemlju, najplodniju u Slavoniji: baciš dugme, izraste kaput. Ali ovi danas ne da nisu zakopali prvu lopatu za razvoj, nego nije ta lopata još ni kupljena. Zagreb će na kraju da ostane naš najistočniji grad.“

Naši vukovarsko-zagrebački sagovornici rezonuju da svaka pametnija država štiti neke svoje strateške grane, a Hrvatska stalno nekome podilazi. „Što se mene tiče, zato političari ne moraju više ni da dolaze na godišnjice u Vukovar. Mene zanima da mi dođu prijatelji, da se poklonimo žrtvama. A političari upale sveću, čekaju ih ugrejani automobili i odoše. Nijedan ne ostane ni u nekom vukovarskom restoranu na ručku, svi idu negde dalje!“

Tako odlazi Vukovar

„Niko od nas“, razmišlja Matić, „nije nakon rata srećniji nego što je bio pre. A takav grad! Svako voli svoj grad, ali to je bio takav potencijal, takva perspektiva. Sve smo imali u Vukovaru. A nakon rata – najskuplja pijaca, najskuplje grejanje, najskuplji otkup društvenih stanova u Hrvatskoj. Cela zemlja plaćala je sto maraka za kvadrat, Vukovarci 175 – evra.“

I onda, za kraj, pravi krešendo iz usta Miroslava Josića: „Znamo mi da ne može Vukovar da bude ispred Zagreba, ali ovo je besmisleno. Zašto smo se uopšte borili? Ne kažem da nisam znao tada, ali sada se pitam. Znači li to da je trebalo da ga pustimo i odemo? Bar ne bi toliki od nas bili psihički uništeni. Onda mislim: ako opet jednom bude rata – ne daj Bože – ko će da brani ovakvu državu i zašto? Za 10 ili 15 godina svi starci će izumreti, a tamo ne dolazi nijedna mlada porodica. Eto, tako odlazi Vukovar, a i ne samo Vukovar...“