Zovi me kuču

„To je specifičan osećaj, kada znaš da nisi dobrodošao“ – tom rečenicom počinje film „Zovi me kuču“ – dokumentarni film o borbi gejeva i lezbejki za njihova prava u Ugandi. „Kuču“ – tako sebe nazivaju homoseksualci u ovoj istočnoafričkoj zemlji. Američka rediteljka Ketrin Ferfaks-Rajt i britanska rediteljka Malika Zuhali-Vorol izabrale su taj naziv za film. Ideja je nastala dok su obe novinarke radile u Ugandi.

„Čuli smo za borca za prava transseksualaca Viktora Mukasa. On je tužio šefa ugandske policije za uznemiravanje od strane policije i dobio je proces na sudu“, kaže Malika Zuhali-Vorol i dodaje: „To nas je fasciniralo, baš kao i pitanje, kako je to moguće: sa jedne strane Vlada koja proganja gejeve i lezbejke, a sa druge strane pravosuđe koje je očigledno dovoljno nezavisno da zaštiti osnovna prava homoseksualaca.“

Protagonista hladnokrvno ubijen

„Ja sam prvi gej u Ugandi koji se otvoreno izjašnjava kao homoseksualac. Po zanimanju sam učitelj.“ Tako se predstavlja Dejvid Kato u filmu „Zovi me kuču“. Gilm govori o Katu i drugim homoseksualnim aktivistima. Oni se zajedno bore protiv planiranog zakona koji zahteva smrtnu kaznu za inficirane HIV-om i zatvor za svakoga ko ne prijavi policiji svoje poznanike-homoseksualce.

Rediteljka Vorol objašnjava da je Kato on postao glavni lik filma: „Dejvid je bio vrlo dobar u plasiranju poruka preko medija – pre svega međunarodnih.“ Tako je uspeo da pridobije i medije u Ugandi: „Često se mediji u Ugandi zainteresuju za temu, kojom se već na primer bavio Si-En-En. Veliki je rizik kada lokalni mediji prvi otvore neku temu.“

Sam protagonista Dejvid Kato neće videti film. U januaru 2011. brutalno je ubijen. Gejevi i lezbejke u Ugandi su uvereni da je Kato ubijen zato što je bio homoseksualac. I to je deo filma: ubistvo i zaprepašćenje kuču aktivista jer su izgubili svog čoveka na tako okrutan način.

Rediteljkama prete tužbe i zatvor

Iako je Kato sam postao žrtva, rediteljka Ketrin Ferfaks-Rajt je bila iznenađena hrabrošću homoseksualaca: „Perspektiva žrtve je bila dominantna u zapadnim medijima. I mi smo imali taj stav tokom filma. Ali na licu mesta pronašli smo nešto drugo: ljude koji su spremni sve da rizikuju za bolju budućnost.“

Ona je iznenađena i velikim brojem organizacija za gejeve i lezbejke. Kao i činjenicom da je većina homoseksualaca vrlo religiozna: „Njima nije stalo do toga da postanu liberalniji i da se odreknu vere. Oni žele da žive kao dobri hrišćani i da ih crkva prihvati.“

U avgustu prošle godine parlament Ugande je stavio na led pooštreni nacrt zakona protiv homoseksualaca – zbog sve veće međunarodne kritike. Ipak u proleće je rasprava o zakonu ponovo otvorena. Vlasti nadalje oštro postupaju prema ovoj manjini. Prošle nedelje je britanski reditelj Dejvid Sesil uhapšen jer je izveo komad o jednom homoseksualcu. Nekoliko dana kasnije pušten je uz kauciju, ali mu prete dve godine zatvora zbog navodnog podsticanja homoseksualnosti.

To bi moglo da se desi i rediteljkama filma „Zovi me kuču“, ukoliko film bude zvanično prikazan u Ugandi. „Ako kuču ljudi zaista žele da film bude prikazan ili da smo mi prisutne, to ćemo i uraditi“, rekle su rediteljke filma.

Autori: Č. Čimbelu / K. Matei / I. Ivanović
Odg. urednik: Nemanja Rujević