Zapostavljeni protiv „onih tamo gore“

Erozija demokratije je nesaglediva. Skoro na sve strane građani odjednom biraju desnicu ili ekstremnu desnicu. To je sredina društva koja se predaje afektivnom radikalizmu. To su prosečni građani koji se osećaju zapostavljenim od stranaka – koji „sistem“ optužuju za svoj bes i svoje frustracije. Oni odbacuju stranke baš kao i vladavinu elita. Ogorčeni građani su kivni na državu – i taj stav je uperen protiv demokratskih pokušaja za pronalaženje rešenja, jednako kao i protiv doseljenika, protiv slobodne trgovine i protiv globalizacije. Besni građanin desnice živi u svom svetu. On želi da odbrani svoju domovinu, svoju otadžbinu, skeptičan je i sumnjičav, a ponekad i više od toga prema Briselu i EU. Besni građanin se buni protiv onih tamo gore – tako je u Francuskoj, Engleskoj, Poljskoj, Italiji, Nemačkoj, Danskoj i SAD.

Ujedinjuju se

I on traži stranke koje daju program toj frustraciji, tom besu. Bio to Nacionalni front, UKIP, danska Narodna partija, bio to nemački AfD, Vilders u Holandiji ili flamanska Narodna stranka u Belgiji. TI građani su malograđani koji se uvlače u svoj oklop. Njihove vrednosti su vrednosti dobrih starih vremena, koja su odavno prošla. Oni nisu kosmopoliti. Nisu otvoreni prema svetu. Oni najvećim delom odbijaju doseljenike i strance, posebno kada dolaze iz stranih kulturnih krugova, kao što su islamske zemlje od Avganistana do Maroka.

U njihovom programu se kaže: branite se i ne dajte se strancima! I što se više etablirane stranke i umereni političari povezuju protiv ogorčenih građana i birača, to se društvo više razjedinjuje i to se nezadovoljni odlučnije udružuju protiv onih tamo gore. Većina stanovništva postaje nesigurna i ne zna kako da se postavi prema tom afektivnom radikalizmu.

Bes se pretvara u mržnju

Uz to se znatno menja i ton – na internetu svakako, ali i javne klevete i uvrede – recimo Angele Merkel – su svakodnevica ispod svakog nivoa. U međuvremenu kao da je nestala pristojnost i svaka mera. Čini se kao da nova maksima glasi: Što glasnije i kreštavije, to bolje. Apeli za više razuma, pristojnosti i bolje manire očigledno ne stižu daleko. Postoje delovi demokratskih društava do kojih politika više ne dopire. Tamo vlada učaurenost. Tamo kruže teorije zavere i ogorčenje se pretvara u mržnju.

To je frustracija zapostavljenih, sredine koja se oseća zapostavljenom. To je sredina koja nosi društvo i državu: kroz lojalnost i poreska davanja. To je sredina koja gleda kako njihova ušteđevina nestaje zbog politike nulte kamatne stope Evropske centralne banke. To je sredina koja vidi kako bogati i superbogati – a ponekad i firme i kompanije – ne plaćaju poraz i odlaze u poreske oaze. To je sredina koja vidi kako su milioni mladih bez posla i pored dobrog obrazovanja. To je sredina koja vidi kako se milijarde poreskog novca razbacuju umesto da se upotrebe pametno. To je sredina koja škrguće zubima dok gleda kako ljudi bez posla padaju na teret poreskih obveznika.

Ta sredina bira desnicu – sa levičarskim patosom. I ona se raduje kada oni tamo gore – a u njih spadaju i mediji – moralnim apelima pozivaju na zbijanje redova kako bi opstali. Frustracija desnice duže će pratiti demokratije nego što to elite misle.