Zadatak hrišćana je da pomognu izbeglicama
Malo je političkih tema o kojima se predstavnici Katoličke crkve i njena baza – u Rimu i u Nemačkoj – tako složno i upozoravajuće javljaju za reč. Angažovanje za izbeglice može i mora biti izazov za crkvu, koja se polako oprašta od uljuljkanosti i građanske idile. Ali jedno je jasno: otvoriti vrata za izbeglice je hrišćanski.
U aktuelnoj debati oko izbeglica predsedavajući Nemačkoj biskupskoj konferenciji, kardinal Rajnhard Marks, u izjavi za Dojče vele pogodio je suštinu: „Ako ne pomognemo, ako ogradimo Evropu zidom i dozvolimo da ljudi na našim granicama nastave da se dave u moru ili da se guše u kamionima, onda je ugrožena ideja hrišćanske Evrope.“ Marks dakle smatra da je zbog toga u stvari u opasnosti hrišćanski identitet Evrope. „Ako im ne pomognemo, dobićemo drugačiju Evropu“.
Marks nije želeo da se izjasni o izjavi jednog mađarskog biskupa koji je dolazak izbeglica nazvao „muslimanskom invazijom“, pretnjom za hrišćanske vrednosti i koji je papi, nakon što je ovaj uputio apel evropskim zemljama da prihvate izbeglice, prebacio da nema pojma. Uz sve to, evo i jednog ličnog utiska Vašeg komentatora: preko vikenda sam u vozu od Budimpešte do Minhena slučajno proveo poslednja dva sata sa izbeglicama. Prva dva čoveka, narušenog zdravlja, koji su mi ispričali detalje bekstva preko mora i Mađarske, bili su pravoslavni hrišćani iz Kobanea.
Različite tradicije
Predsedavajući Biskupskoj konferenciji uzdržao se od konkretnih upozorenja biskupima zemalja srednje i istočne Evrope. Kao što je Evropska unija manje-više krhka tvorevina, koja se do sada održala zahvaljujući finansijskim aspektima i proklamacijama zajedničkih vrednosti na okruglim godišnjicama, tako i institucije Katoličke crkve u Evropi imaju različite tradicije.
U nedelju je papa izrazio jasnu želju da svaka crkvena opština, svaki manastir u Evropi, prihvati po jednu porodicu. Naravno, ne sveštenik, nego crkva kao zajednica. Pametne glave brzo su izračunale da bi tako mogla da se pruži pomoć za 500.000 ljudi. Katolička crkva u Nemačkoj u tom pogleda zaista ima šta da ponudi. Samo u crkvenim objektima u Minhenu živi više od hiljadu izbeglica, u drugim krajevima koriste se prazne škole ili manastiri. Pa ipak, pozivanje crkvenih opština da pomognu izbeglicama nešto je sasvim drugo. Papa, čini se, ne poziva samo crkvene organizacije i sveštenike, on želi da ohrabri vernike da i sami pomognu izbeglicama.
U Budimpešti, Beču ili Salcburgu, Minhenu, Lajpcigu ili Dortmundu, kao i u mnogim drugim gradovima, izbeglicama pomažu dobrovoljci koji rade pri crkvama. Političari, bilo na saveznom ili nivou nemačkih saveznih država, bilo iz istočnog ili zapadnog dela zemlje, naglašavaju koliko je važna njihova pomoć. Istovremeno, ne mali broj biskupa može da potvrdi da dobijaju pisma ljutih katolika kojima se čini da se angažovanjem za izbeglice otišlo predaleko i koji ih obaveštavaju da zbog toga istupaju iz crkve. Sve to jasno pokazuje da će izazov zvani izbeglice promeniti crkvu. Ali dobrodošlica za izbeglice, ili #refugeeswelcome, spada u genetski identitet crkve – kao što je to i identitet ove još uvek hrišćanske Evrope.