Dirljivo je videti kako su Nemci i proteklog vikenda s veseljem primili hiljade izbeglica koje su stigle preko Mađarske i Austrije. Svuda po zemlji izbeglice nailaze na pomoć i toplinu koja im je nedostajala na njihovom dugom putu ovamo. Na tom su putu, inače, svuda, i to u najboljem slučaju, tolerisani kao ljudi u prolazu i brzo poslati dalje. Savezna kancelarka kaže: „Mi to možemo.“ Brojni Nemci su ponosni i to s pravom. Javlja se nešto poput novog nemačkog patriotizma. On se zasniva na činjenici da jedna zemlja gotovo sama i uprkos velikim otporima postaje spasiteljka više stotina hiljada ljudi.
Tako stvari izgledaju iznutra. Pogled spolja često je potpuno drukčiji. Mnogi u ostatku Evrope ne dive se ponašanju Nemaca, nego im se čude. Štaviše, proteklih nedelja je iz inostranstva bilo komentara, pa i na stranicama dw.com, sa osnovnom porukom: „Nemci su izgubili svaku meru, oni idu iz jednog ekstrema u drugi.“ Kultura dobrodošlice kojom se bez nedoumica i bez ikakvih granica prihvata svako, kod mnogih u Evropi izaziva nelagodu.
Nemačka je posebna
Ovde se ne radi samo o pitanju da li bi Evropa trebalo da načelno prihvati izbeglice iz građanskih ratova ili ne. To je samo po sebi razumljivo. Radi se o gubitku kontrole, o gotovo potpunom odustajanju od upravljanja i ograničavanja sve većeg izbegličkog talasa, što Nemci dozvoljavaju pa i svesno prihvataju. Po tome se Nemačka razlikuje od svih drugih. Od Londona, preko Kopenhagena, Varšave, Rige, Praga, do Budimpešte – svi šefovi vlada kažu: „Ako su Nemci zaista tako ludi, mi u tome nećemo da učestvujemo!“
Nigde na svetu čovek ne može bez dozvole da ode u zemlju po svom izboru i da kaže: „Ja želim ovde da živim!“ Nigde, osim ovih nedelja u Nemačkoj. A to se tiče i drugih zemalja. Mađarska i Austrija se žale da Berlin podstiče rast izbegličkog talasa, ali s druge strane zahteva od tranzitnih zemalja da se pridržavaju Dablinskih pravila i da se brinu o izbeglicama. Britanci se boje da će deo izbeglica koje dođu u Nemačku, kasnije pokušati da se nastane u Velikoj Britaniji. Ako dobiju državljanstvo Evropske unije, oni bi na to imali i pravo, s obzirom na slobodu kretanja. Takvim ophođenjem s izbeglicama britansko napuštanje EU postaje još verovatnije. I neka niko ne kaže da je to sitnica.
Dugoročne posledice
Od često kritikovanih Britanaca, Nemci bi trebalo nešto da nauče o integraciji jer oni u tome imaju više iskustva. Da li je slučajno to što velika većina Britanaca odbija svako dalje useljavanje? U nemačkim raspravama gotovo uvek se radi o birokratskom savladavanju izbegličkog talasa. Gotovo niko ne razmišlja o dugoročnim posledicama.
A zapravo je to pravi izazov: da li će društvo izaći na kraj s tako temeljnim promenama koje će zahvatiti sva područja života? Da li to ono uopšte želi? Važno je i to što se eksperiment ne može prekinuti čak ni ako doživi neuspeh. To znači da se danas radi o odlukama za generacije. Onaj ko time ne upravlja, kao što to Nemci trenutno ne čine, time donosi odluke. Vreme je da se stvari vrate pod kontrolu.