Zabrana ustaških simbola – bečka kalkulacija
8. mart 2019.
Zakon koji je pripremljen krajem prošle godine, najavljen je kao korak kojim se, između ostalog, želi sprečiti stvaranje paralelnih svetova u austrijskom društvu. U javnim raspravama na tu temu, austrijski kancelar Sebastijan Kurc i vicekancelar Hajnc-Kristijan Štrahe, podvlačili su da zakon nije uperen protiv verskih simbola generalno, već samo protiv onih koji negiraju osnovne vrednosti austrijskog društva, bilo da se radi o desničarskom ili levičarskom ekstremizmu ili o političkom islamu. Za takve ideologije, podvukli su predstavnici Vlade, u austrijskom društvu nema mesta.
Pa iako se taj kontekst na prvi pogled ne dovodi u vezu s ustaškim simbolima i njihovom zabranom, upravo u tom kontekstu, zakon koji je na snagu stupio 1.3. 2019, analizira i Vedran Džihić, politikolog na Bečkom univerzitetu. „Spisak simbola koji su tim zakonom zabranjeni obuhvata pre svega simbole organizacija sa pozadinom političkog islama i terorističkom pozadinom. Tu imamo zabranu simbola organizacija kao sto su Islamska država, sunitsko-islamističko Muslimansko bratstvo, turski Sivi vukovi, Hamas, vojno krilo Hizbolaha, itd.“
„Tim novim zakonom i javnom debatom koja ga je pratila Vlada nastavlja borbu protiv političkog islama, koji je od preuzimanja vlasti Kurca i Štrahea u Austriji visoko na agendi vlade i svakako politički oportuna tema“, kaze Džihić.
Zabrana kao kalkulacija?
Što se tiče ustaških obeležja, njihovo uvrštavanje na spisak zabranjenih simbola rezultat je događaja i incidenata u Blajburgu, dodaje Džihić, ali takođe i rezultat političke kalkulacije da se postigne izvestan balans kada je reč o organizacijama čiji se simboli zabranjuju. „Uvrštavajući ustaške simbole, a imajući u vidu da je veći deo javnosti zaista negativno reagovao na prošlogodišnje događaje u Blajburgu, Vlada na taj način deluje pragmatično, ublažava sumnju da je zakon politički uperen protiv političkog islama, a istovremeno sledi i većinsko mišljenje austrijskog stanovništva“, zaključuje Džihić.
Da je za uvrštavanje ustaških simbola na spisak zabrane glavnu ulogu odigralo godišnje okupljanje u Blajburgu, smatra i politikolog Florijan Biber, profesor na univerzitetu Karls-Francens u Gracu. „Uvrštavanje ustaških obeležja na spisak zabranjenih simbola trebalo bi razumeti u kontekstu godišnje komemoracije u Blajburgu. Ta priredba je zadnjih godina privukla veliku pažnju austrijskih medija, pri čemu je korišćenje ustaških simbola okarakterisano kao posebno problematično. Te simbole koristili su i hrvatski navijači za vreme Svetskog prvenstva u fudbalu“, podseća Biber.
No isto kao i Džihić, i Biber naglašava da je zabrana ustaških simbola samo deo zabrane simbola drugih radikalnih grupa, pre svega onih sa Bliskog Istoka. „Radi se prevashodno o zabrani simbola koje austrijska javnost poznaje i zakon se ne može shvatiti kao pokušaj da se sistematski zabrane simboli svih terorističkih i fašističkih grupa“, kaze Biber.
Zabrana ili edukacija?
Anto Sluganović, etnolog i pokretač informativnog portala kroativ.at, kaže da nije pristalica takvih zabrana, te da je više za to da se takvim temama priđe kroz edukaciju. „Maloletnici i ljudi koji komemoraciju u Blajburgu na izvestan način skrnave, nisu upućeni kada je reč o zločinima svih totalitarističkih ideologija. A da su upućeni u to, verovato ne bi nosili simbole takvih ideologija. Teško je opet reći gde nedostaje te edukacije, jer se takođe ne zna odakle tačno dolaze ti ljudi koji nose te simbole. Oni mogu da dođu iz bilo kojeg kraja sveta, pa tako i iz zemalja u kojima takvi simboli nisu zabranjeni“, kaže Sluganović.
Na pitanje zašto se na spisku zabranjenih simbola nisu našli i oni četnički, i Sluganović i Džihić i Biber kažu da se austrijski mediji četničkim simbolima nisu bavili u toj meri kao ustaškim, jer za njihovo isticanje u Austriji ne postoji redovan i konkretan povod, kao što je to godišnja komemoracija u Blajburgu za ustaške.
U analizi zakona koji za isticanje simbola koji su na spisku predviđa kazne i do 4.000 evra, Vedran Džihić dodaje da je važno spomenuti i njegovu percepciju na bivšim jugoslovenskim prostorima. „Nezavisno od tog unutrašnjeg austrijskog konteksta, interesantna je redukovana i jednostrana percepcija zakona u našim bivšojugoslovenskim javnostima. Dok je ta odluka u hrvatskoj javnosti naišla na podeljena mišljenja, u Srbiji se ta odluka koristi kao šansa da se susedna Hrvatska paušalno predstavi u lošem svetlu i kao neko ko je sada u društvu ’fašističkih i ekstremističkih organizacija’. U retko kom izveštaju na našim prostorima imamo pokušaj analize šireg konteksta tog zakona“, zaključuje politikolog Vedran Džihić.