Za jedne „odliv“, za druge „priliv mozgova“

Njen novi život započeo je 2009. – dve godine nakon što je njena zemlja postala članica Evropske unije. Rumunska doktorka Elena Joana Braicu prihvatila je tada ponudu najveće klinike Nemačke – berlinskog Šaritea. „Dobro sam živela u Rumuniji, ali za mene je bilo važno da samoj sebi dokažem da u funkcionalnijem sistemu mogu da počnem od nule“, priča Braicu za DW. Ta lekarka ne može ni da zamisli da se vrati u svoju domovinu. „Ne bih više mogla da se naviknem na rumunski zdravstveni sistem. U Nemačkoj se mnogo više radi, ali imate mnogo bolje šanse da napredujete.“

I Ana Dimitrova takođe se nadala boljim šansama za napredovanje u karijeri, kada je emigrirala pre 20 godina. Ta 40-godišnjakinja jedna je od retkih top-menadžerki u Nemačkoj koja ima strano poreklo. „Nakon promena, odmah mi je bilo jasno da želim da studiram u inostranstvu. Htela sam da studiram ekonomiju i da iz prve ruke učim kako funkcioniše tržišna privreda.“

Od početka je stremila cilju „upornošću i jakom voljom“. I isplatilo se: ta Bugarka bila je student generacije na Univerzitetu Erlangen-Nirnberg. Odmah nakon studija, dobila je posao u preduzeću „Manesman“, a sada je u rukovodećim strukturama koncerna koji se danas zove – „Vodafon“.

Nemačko tržište rada profitira od useljavanja

Hiljade mladih iz Bugarske kreću istim putem koji menadžerka Ana Dimitrova već odavno ima iza sebe. Prema aktuelnim statistikama, u Nemačkoj je 2015. živelo 225.000 Bugara. Mnogi od njih su visoko obrazovani. I dok nemačko tržište profitira od useljavanja, Bugarska svodi negativan bilans. Bugarska akademija nauka polazi od toga da će za pet, do deset godina toj zemlji nedostajati 400.000 kvalifikovanih i visoko-kvalifikovanih radnika.

Slične probleme ima i Rumunija koja je takođe, zajedno sa Bugarskom, te 2007. primljena u Evropsku uniju. Istina je da zemlje profitiraju od toga što oni koji su emigrirali izdržavaju svoje porodice, ali je nedostatak kvalifikovane radne snage sve vidljiviji. Najjače je pogođen medicinski sektor. Iz Rumunije je, otkako je postala članica EU, otišlo 43.000 lekara i apotekara. Samo u Nemačkoj radi 5.000 medicinskih radnika iz te zemlje.

Za jedne „odliv“, za druge „priliv mozgova“

Mladi rumunski zubar Kostas Ifandopol je pre skoro tri godine doneo odluku da se preseli u Berlin. Njega su na taj korak prvenstveno naterali finansijski razlozi. Nakon završenog fakulteta u Bukureštu radio je godinu dana kao stomatolog u Rumuniji. Ubrzo mu je postalo jasno da san o sopstvenoj ordinaciji u svojoj zemlji ne može da ostvari. „Dugoročno gledano u Nemačkoj imam mnogo bolje šanse, jer ovde mogu da dobijem povoljan kredit koji neću morati da otplaćujem 40, već 15 ili 20 godina“, kaže Ifandopol za DW. Trenutno radi u jednoj ordinaciji u Berlinu i kaže da zarađuje „otprilike deset puta više“ nego što bi zarađivao u Rumuniji.

Taj put bira i sve više bugarskih lekara. Zemlja koja broji sedam miliona stanovnika trenutno ima 28.000 lekara. Pre sedam godina taj broj je iznosio 35.000. Dok Bugarska i Rumunija brinu brige za budućnost, nemačke klinike profitiraju od useljavanja stručnjaka iz istočne Evrope: Za jedne „odliv“, za druge „priliv mozgova“.

„Bez lekara iz istočne Evrope u pojedinim delovima Nemačke ne bi uopšte bilo lekarskog osoblja“, kaže Džalid Sehuli, direktor Klinike za ginekologiju u Šariteu. Taj u Berlinu rođeni sin jedne marokanske izbegličke porodice, i u Šariteu se zalaže za multikulturalnost. „Načelnik odeljenja je Bugarin, gospođa Braicu je Rumunka, a imamo još jednu asistentkinju, takođe Bugarku. Svi oni su dobro obrazovani, talentovani za strane jezike i veoma brzo se uklapaju u ovdašnji sistem.“

„Veoma negativni efekat“

Prema jednoj aktuelnoj studiji Ujedinjenih nacija, oko 3,4 miliona Rumuna radi u inostranstvu. I u Bugarskoj je poslednjih decenija znatno opao broj stanovnika. Od političkih promena 1989, tu zemlju je napustilo oko milion stanovnika. „Iseljavanje je bio težak udarac za bugarsku privredu, jer se mahom radi o visoko kvalifikovanim stručnjacima“, kaže Mitko Vasilev, predsedavajući Nemačko-bugarskoj industrijskoj i trgovinskoj komori. Vasilev kaže da se nemački investitori u Bugarskoj stalno žale na nedostatak kvalifikovane radne snage.

Međutim, oni koji istražuju migracije, znaju da nije samo po sebi loše to što „bolje kvalifikovani napuštaju svoju zemlju“, kaže Herbert Briker sa nemačkog Instituta za tržište rada i istraživanje zanimanja (IAB). „Ako se investira u obrazovanje, ne mora neminovno da dođe i do smanjenja broja ljudi u tim zemljama.“ Osim toga, mnogi od iseljenika provedu nekoliko godina u inostranstvu, pa se na kraju vrate u svoje domovine. To ipak ne znači da problema nema, posebno kada je reč o medicinskom sektoru. „U tom sektoru iseljavanje ima štetne posledice.“

Povratak u Bugarsku s mužem Nemcem

Iseljavanjem će se kao temom – i to ne samo lekara – Rumunija i Bugarska baviti još dugo. Jedno istraživanje Fondacije Fridrih Ebert, pokazuje da 43 odsto Bugara i 40 odsto Rumuna planira da napusti zemlju. Ipak, priče kao što je ona Tanje Šnel – ulivaju nadu. Nakon uspešno završenog fakulteta u Nemačkoj, ona se vratila u svoju domovinu i to sa svojim suprugom Nemcem. U najsiromašnijoj zemlji EU, oni su uspeli da sebi osiguraju egzistenciju. „Ja sam se vratila zato što volim Bugarsku i zato što želim ovde nešto s pokrenem“, kaže Tanja Šnel.

Ona ima dvoj dece i posvetila se zaštiti prirodne sredine. Ne žali se što se odlučila za svoju domovinu. „U Bugarskoj mi istina nedostaju nemačka biblioteka, biciklističke staze, dečija igrališta, dobra medicinska nega. Ali istovremeno imam osećaj da sam ovde korisnija, da mnogo više toga mogu da pokrenem nego u Nemačkoj – na primjer u zaštiti životne sredine. To je ono što mi daje snagu.“