Srpska lista preti „štetočinskoj“ opoziciji. Gradonačelnici deset srpskih opština sa Kosova će, ukoliko do rešenja ne dođe – „bilo ono razgraničenje, korekcija ili nešto treće“ – biti „prinuđeni“ da te navodne štetočine potraže u njihovim „kućama i vilama“ kako bi ih upitali – „zašto su to uradili srpskom narodu“.
Srpskolistaši nisu doduše izneli metodologiju nameravanog ispitivanja „miljenika i poltrona stranih ambasada“, ali mi umemo svašta zamisliti. Bogata nam je istorija. Od sakaćenja pobunjenih srebreničkih rudara klečanjem na usijanim oblucima koje je primenjivao despot Stefan Lazarević, preko golootočke „kible“ koja je podrazumevala uriniranje po kažnjenicima, do uvoznog hita waterboardinga – srpska mašta dokazano radi svašta.
Iza ovog pisma koje je, ideološki gledano, Vučić napisao sam sebi, jer je Srpska lista u svojoj suštini Vučićeva kadrovska elita u otcepljenoj pokrajini, stoji preinačena stara epska kletva: „Ko je Srbin i srpskoga roda / a ne želi deliti Kosovo / od ruke mu ništa ne rodilo…“
Ta iznova podešena srpska truba sa Kosova čuje se najbolje po beogradskim tabloidima i televizijama odanim Vučiću. Tamo se lideri srpske opozicije kao i svi koji se protive Vučićevom „razgraničenju“ i Dačićevoj podeli Kosova, prozivaju po najboljim pravilima medijskog „toplog zeca“.
Na primer, Nebojša Krstić, kojeg maglovito pamtim iz moje i njegove mladosti kao člana VIS Idoli. Ovaj marketinški stručnjak, koji je dugo prijateljevao sa vodećim demokratama, a sada je fan Vučićeve politike, pita se na ružičastom kanalu da li su ovi što bi da ruše Vučića politički protivnici ili idioti. Pri tome Krle ne misli na pank sastav iz Pule KUD Idijoti. On očito upotrebljava reč za koju ne zna šta izvorno znači.
Naime, starogrčki „idiotes“ označava osobu koja se drži podalje od politike i javnosti. Što se opoziciji zaista ne može prigovoriti. Krle je samo hteo da političke protivnike gazde paušalno nazove budalama, ali je to udenuo u formulu – pitam se jesu li ovo ili ono.
Za ostale tabloidne jurišnike Đilas, Jeremić i Obradović su „lažni veliki Srbi“, Sonja Biserko, Nataša Kandić i Rada Trajković su „šiptarski lobisti“ . Svi oni kao i iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić, borili su se za to „da Srbija ne dobije ništa u pregovorima sa kosovskim Albancima“.
Protivnici predsednikovog predloga, ali i poneki građanin kao beogradska policajka albanskog porekla označena punim imenom i fotografijom, medijski se stavljaju na stub srama, oni su odmetnici, izdajnici, strani plaćenici i antisrpski elementi.
Sve smo to do sada čuli toliko puta da nam je čulo za mobilisanje mržnje malo otupelo. Ipak, suvislo je postaviti pitanje – da li predsednik „dijalog o Kosovu“ zamišlja kao takmičenje u medijskoj pljuvačini i pretnjama na račun neistomišljenika?
Medijski linč i etiketiranje poprimaju svoj puni smisao tek kada ih povežemo sa otvorenim pismom Srpske liste. U tom političkom dokumentu targetirana su imena kojima medijski bilteni vlasti dodaju fotke i adrese. Posetiće ih Vučićevi ljudi sa Kosova. Navratiće da ih priupitaju ponešto.
Sa stanovišta vlasti ovakve pretnje su tek bezazlene metafore izrečene u žaru političke borbe. Tek kada Vučićevu vlast izlože manje-više sličnoj neukusnoj kritici, e tu nema šale.
Vlast je, na primer, veoma osetljivo reagovala na provokaciju Boška Obradovića koji je pozvao srpsko sudstvo da sudi predsedniku za nameru da odustane od celog Kosova, a srpsku policiju i vojsku da ga uhapse. To je odmah protumačeno kao još jedan pokušaj puča i izazivanja krvoprolića.
Dobro, već smo navikli na razne atentate, zavere, pokušaje nasilnog rušenja Aleksandra Vučića, to mu dođe kao marketinški stil vladavine. On se stalno bije sa nevidljivim neprijateljima i sve ih pobeđuje, rasteruje Turke na buljuke. On je stalno ugrožen. Kao Đinđić. Kojeg je on svojedobno ugrožavao, pa zna najbolje šta to znači.
Osetljivost na Obradovića je nešto drukčijeg karaktera od standardnog zapljuvavanja „žutih“. Vučić je decenijama bio tamo gde je sada Obradović. Napuštanje radikalne nacionalističke pozicije izazvalo je u njemu, kao i u svim bivšim radikalima, najpre traumu, a onda, tokom vremena, neku vrstu desne melanholije. Žal za radikalsku mladost.
Fotelje, privilegije, droga vlasti, sve je to dobar lek, ali time se leče tek statusni kompleksi. Ne može se tek tako izvidati melanholična desničarska duša. Uvid da se Srbijom ne može vladati iz velikosrpske konfliktne perspektive te njeno nevoljko napuštanje ostavili su neku vrstu fantomskog svraba. Taj ud su bivši radikali sami sebi odsekli 2008. Političkim skalpelom odvojeni od svoje velikosrpske falusoidne fantazije postali su naprednjaci.
Ali Obradović odlično zna gde bivše radikale svrbi. Pa ciljano draži ta mesta. Pri tom se ne mora previše upinajti jer je ustavna preambula o srpskom Kosovu nastala uz svesrdnu radikalsku asistenciju. Obradović insistira na tome na čemu su pre zajednički insistirali i radikal Vučić i „žuti“ predsednik Tadić i socijalisti.
Godine 2006. svi prisutni poslanici u Skupštini – njih 242 od 250 – glasali su za nacrt Ustava. Dvanaest godina kasnije ovakav Ustav se pretvara u zamku. Kada pregovara o „razgraničenju“ predsednik države je zaista na ustavno klizavom terenu.
Nemačko „nein“ promenama granica je unapred ukalkulisano – Nemačka je u paketu sa zapadnim zemljama preventivno popljuvana kao licemerna, a to je učinio razgoropađeni Ivica Dačić. Oteli Kosovo, a sad neće da menjaju kosovske granice? Takve nediplomatske izgrede šefa diplomatije nadmašuje samo njegovo pevačko umeće.
Nova epizoda u nizu nesporazuma između beogradske vlasti i Srpske pravoslavne crkve u tumačenju kosovskog problema nastala je kada je predsednik Vučić rekao da neće živeti u Đakovici i da ne zna ni jednog Srbina koji bi to hteo. Vladika raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije je na to odvratio: „To nisu reči nade, to nisu reči hrišćanima, one nisu dostojne onoga koji je na čelu ovog naroda.“
Onda je direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić po zadatku uputio ekspresno otvoreno pismo episkopu Teodosiju u kojem mu uzvraća onako hrišćanski: „Vređate i govorite i o nedostojnosti. Vaše reči pune strasti teške su i nedostojne.“ Sve u svemu, Vučić ne može da računa sa SPC kada predlaže razgraničenje, to neće promeniti ni masovna pisma podrške iz partijske unutrašnjosti ni mačevanje otvorenim pismima.
Kako god, neistomišljenici u „unutrašnjem dijalogu“ su targetirani, vlast se uprkos jasnom stavu Berlina i na spoljnom planu pravi luda, uzdajući se u ekstravagantnog Trampa i ruske mišice, dok delovi opozicije postaju zakleti ustavobranitelji te poprilično trapavo srbuju.
Samo da nikome ne pokuca na vrata gradonačelnik Raniluga ili Klokota.