Ovog ponedeljka sa naslovnica srpske štampe „Oluja“ napada potencijalnog čitaoca svega triput. Efraim Zurof, direktor jerusalimskog centra „Simon Vizental“, za Novosti kaže da „Evropa Hrvatima ne sme da oprosti 'Oluju'“. Drugo, Informer tvrdi da „Pajtićev saradnik“ preti „Olujom“ u Srbiji. Treće i najvažnije, Darko Glišić, prvi naprednjački operativac, za Srpski telegraf kaže: „Ako ode Vučić, na KiM stiže nova 'Oluja'!“
Glišić je, u izlivu fanatične odanosti šefu, na vikend batalio obilaženje naprednjačkih provincija i disciplinovanje lokalnih odbora i razmileo se po medijima da objasni Srbima kakva ih nedaća čeka ako se Vučić, ophrvan nerazumevanjem oko Kosova, razočaran narodom, sa vlasti povuče u tihovanje. On, Glišić, se ukazao kao indijska udovica iz 18. veka – ako Vučić politički zgasne, i Glišić je spreman da legne na njegovu lomaču.
Svo to retoričko podvižništvo pod Vučićem ima dugu istoriju. Nespavanje ili tek dremka u kasarni, asketizam koji mu ne dozvoljava ni da progune šniclu u Kancleramtu, hrabro gledanje kameri u oči iz dana u dan, sve za dobrobit tog istog, nedovoljno dobrog i nedovoljno protestantskog naroda.
Vučić je od govora u Glini i gledanja Sarajeva sa brda, od „ne dam Krajinu“ išao ka „ne dam Kosovo“, preko „ne dam Gazivode“ i „ne dam da Rosu dođe na sever“, sve do tabloidne inscenacije napuštanja politike kako bi saradnici i botovi mogli da „ne daju“ njega. Samo da Vučić ostane, da nekako preteknemo!
Vučić je dvadeset svojih godina leteo u jatu nacionalističkih jastrebova, sve ubeđujući Srbe da treba da se kolju za svaki metar imaginarne Velike Srbije. Prošlog četvrtka se prvi put eksplicitno autovao kao pristalica „razgraničenja“ i valja mu sada ubrzano kuvati onu poslovičnu žabu. Šerpu sa žabom on greje bacačem plamena jer ne zna drukčije, jer mu je takav personal i jer mu je do sada sasvim dobro išlo.
Nekakvog će referenduma biti, to je izvesno, i greše oni koji misle da je Vučićev cilj da dil sa Prištinom na tom plebiscitu propadne, a on pred zapadnim partnerima nemoćno slegne ramenima. On je negde obećao da će završiti Kosovo i to je njegov usud.
Uz propagandnu moć i naprednjačku klijentelu kojom raspolaže, sa blanko-čekom da radi šta hoće ako završava Kosovo, Vučić je kao i toliko puta do sada u igru uvukao sve, od monaha u manastiru Dečani, preko cele opozicije do poslednje prodavačice na pijaci od Subotice do Preševa.
Nada je jalove opozicije da će ga srušiti na temi „razgraničenja“ kad već ne može na tricama i kučinama poput gaženja demokratije, slobode medija, nezavisnosti pravosuđa i alavosti njegove ekipe na budžetske pare.
Mnogoglavi Savez za Srbiju je dao desni žmigavac da obiđe Vučića, da kvalitetnije „ne da Kosovo“ nego što ga je Vučić ikada „ne davao“. Drugim rečima, opozicija čini sve da Vučić spolja izgleda kao jedini realan po pitanju Kosova, jedini spreman da – makar uz medijski linč kritičara i makar zbog očuvanja svoje mafijaške vlasti – prizna očigledno: da Kosovo ili barem njegov veći deo već dugo naprosto nisu Srbija.
Onima sa slabijim želucem se preporučuje potpuna izolacija od medija narednih meseci. Sastanak u Briselu u septembru već se proglašava sudbonosnim, a stvar izgleda valja odraditi do maja kada se bira novi saziv Evropskog parlamenta. Množiće se u Vučićevoj melodrami do tada tobožnji državni udari i atentati, režimska mašina će mleti svakog ko se usudi da misli malo drugačije. Biće gadnije nego ikad.