Vučićev mehur
26. januar 2019.
Otišao Vučić u Davos. Znate, onaj skup važnih svetskih faca zvani Svetski ekonomski forum. Učestvovao je ni manje ni više nego na panelu „Sloboda medija u krizi". Sastao se i sa rukovodstvom međunarodne nevladine organizacije Reporteri bez Granica. Ta organizacija prati stanje u medijima širom sveta i pravi godišnju rang-listu zemalja na osnovu jasnih kriterijuma. Podsetimo, Srbija je u odnosu na prethodnu godinu u 2018. pala sa 66. na 76. mesto. Tako je pod Vučićem konačno počela da klizi u pravcu bratske Crne Gore koja je na 103. mestu. Ako Vučić nastavi sa ovakvim predstavama kao u Davosu, a kod kuće bude i dalje to što je bio, Srbija će uskoro uhvatiti priključak ka uglednim pozicijama Rusije (148) ili Turske (157). „Ja ne kritikujem novinare kao naša opozicija koja govori za novinarke da su kurve i drolje“. To je predsednikova najupečatljivija misao iz Davosa. Gospodin predsednik i nema potrebe da psuje. On obično govori tonom koji se može opisati kao aritmetička sredina između brecanja i agresivnog nipodaštavanja. U njegovo ime psuju i pljuju drugi. Vlast koju je on stvorio plaća tabloide. One koji su prema analizi kolega iz „Raskrikavanja" u godini 2018. samo na naslovnim stranama lagali preko 700 puta.
Pomoć u razvoju naprednjačke himere
Vučić je čak pozvao Reportere bez Granica da dođu u Srbiju i da pomognu, naročito kada je u pitanju državna pomoć medijima. Ovo je posebna vrsta cinizma. Novinari u Srbiji, njihova udruženja kao i srpski stručnjaci za monitoring medija ne znaju kako da se popravi situacija. Nisu dovoljno stručni. Potrebni su stručnjaci organizacije sa sedištem u Berlinu da bi zavirili u vladin mehanizam plaćanja tabloida za pravljenje medijskog „toplog zeca" za sve koji drukčije misle. Da li Vučić u svom svojem oduševljenju sopstvenom evropskom pojavom zaista misli da će njegova deklarativna spremnost da sasluša međunarodne eksperte prikriti njegovu prljavu praksu?
Setimo se situacije u Leskovcu. Vučić dođe u pratnji osoba koje se predstavljaju kao novinari, ali rade za medije koji su provladini propagandistički glasnici. Njegova protokolarna služba na konferenciji za novinare dodeljuje mikrofon po unapred utvrđenom redu. Tako Vučića u Leskovcu mogu ponešto da priupitaju novinari iz Pančeva, ali ne i novinari iz Leskovca. Stranačko-medijska diletantkinja Barbara postaje vrhovni princip medijske stvarnosti Srbije za koju je direktno odgovoran Vučić. Daleko je Davos. A Leskovac je svuda oko nas.
Kakva je zaista ta društvena stvarnost koju naprednjački duh tako osorno negira, hegelijanski se mršteći na činjenice koje ne podupiru zacrtanu istinu? Odgovor bi se mogao potražiti u stručnim nalazima profesora Beogradskog univerziteta. Politikolozi, filozofi, pravnici i sociolozi, koji su podržali građanske proteste obrazložili su to svojim uvidima u društvenu i političku stvarnost. Prema njima slika sveta koju nude Vučićevi medijski specijalci kao i praksa koja stoji iza nje nisu samo iskrivljene, već protivustavne, protivzakonite, autoritarne, antidemokratske, huškačke. Krenimo redom.
Neustavno ponašanje predsednika
Šta su ustanovili pravni stručnjaci koji su javno podržali proteste? Pobrojali su najteže protivustavne prakse aktuelnog predsednika Srbije. Ukratko, profesori Pravnog fakulteta nas podsećaju da Vučić ne poštuje elementarno načelo demokratije – podelu vlasti. On najavljuje izmenu krivičnog zakona, a za to je nadležna skupština. On odbija ponuđenu ostavku ministra, mada su za to nadležni premijer, vlada i skupština. Predsednik jamči za nekoga da nije krivičnopravno odgovoran, a za to su nadležni tužilaštvo i sudovi. Postoji čak i član Ustava po kojem predsednik države „izražava državno jedinstvo Republike Srbije“.
Aktuelni predsednik Vučić u svom javnom predsedničkom delovanju ostaje suštinski stranački lider i kada vređa političke protivnike i kada krši Ustav jer mu je preča vlast zasnovana na stranačkoj većini od jedinstva zemlje. Uzgred rečeno, prethodnik Aleksandra Vučića, nekadašnji broj dva u hijerarhiji Šešeljevih Radikala Toma Nikolić je bukvalno shvatio Ustav pa je 2012. posle pobede nad predsedničkim izborima odustao od stranačkog liderstva. Time je kao ledolomac prokrčio put Aleksandru Vučiću. Lično je ispao pošteniji političar i veći legalista od njega. Verovatno zato sada peče rakiju i predsedava Nacionalnim savetom za saradnju sa Rusijom i Kinom koji je osnovan kao njegova utešna nagrada.
Potpisnici vide proteste građana kao pokušaj vraćanja političkog života u ustavne okvire. Pravnik Vučić sigurno zna o čemu neki od njegovih bivših profesora govore.
Beda i korupcija
Interesantno je pogledati i papir koji su potpisali sociolozi sa Filozofskog fakulteta.
Oni u svom pismu podrške protestima podsećaju predsednika da se na osnovu njihovih naučnih saznanja za srpsko društvo može reći da je nepravično i siromašno. Korupcija i klijentelizam su metastazirali. Partijska patronaža je najefikasniji mehanizam zapošljavanja. Regionalna nejednakost, rodna nejednakost, odlazak mladih. Stari se shvataju kao teret, marginalizovane grupe žive u bedi i strahu. Vlast kontrolom nad medijima ukida pravo da se stanovništvo informiše o ovim problemima.
Sociološka dijagnoza je žestoka. Predsednik će je, naravno, sa gnušanjem odbaciti. U Davosu će reći. „Čak ako pitate moj narod da li su zadovoljni oni će reći da nisu zadovoljni i da su siromašni, iako sve ekonomske činjenice kažu drugačije". Vučić smešta probleme ljudi u domen njihove subjektivne percepcije, a svoj medijsko-politički mehur proglašava činjeničnom stvarnošću. Nisam siguran da li on i njegova ekipa zaista veruju u propagandni naprednjački mit koji su sami stvorili, ili su naprosto brutalni i cinični prema svemu što nisu oni.
Brojni znaci diktature
Grupa od 105 profesora i saradnika Filozofskog fakulteta je u ponašanju aktuelne vlasti prepoznala brojne znake diktature. U njihovom pismu podrške protestima kaže se da su lične, kulturne i ekonomske slobode građana - ukinute. Opšti interes je podređen ličnom i partijskom, nepotrebno čestim vanrednim izborima i hiljadama amandmana je obesmišljen parlamentarni sistem. Spominju se i tabloidni linč neistomišljenika, nesankcionisanje plagijata i lažnih diploma. Spisak naravno nije potpun. „Građanke i građani Srbije su digli glas protiv nasilja, nepravdi, gušenja sloboda, urušavanja institucija, obesmišljavanja demokratskih praksi i medijskih progona".
Prevedeno na jezik medijske stvarnosti - stigne ti mejl u kojem piše: „Đilas, Hitler i Sergej - to su tri teme koje treba da nam zauzmu prostor u informativi“. U potpisu je čovek koji jedan po jedan kupuje lokalne medije, a drugar je sa aktuelnim šefom tajne službe. Pa ti vidi.
Na sve to Vučić dobacuje da mu je Merkelova poručila da navrati u Berlin kad god hoće i dodaje: „Ljudi danas prodaju emocije, a ne činjenice". Sve ukazuje na to da je predsednik Srbije najuspešniji trgovac emocijama u novijoj političkoj istoriji Srbije. Samo što on ne prodaje optimizam, empatiju i trpeljivost, već strah, zlovolju, netrpeljivost. Naslov koji je pre neki dan osvanuo u poprilično čitanim švajcarskim dnevnim novinama odnosio se na Vučićevo učešće na panelu o slobodi medija. Takav ne bi mogao da osvane skoro nigde u Srbiji: „Neprijatelj medija ima reč“. Već slutim kako lažni pratioci Vučićevog profila na Tviteru, a njih je 82 odsto, već spremaju svoje otrovne komentare.