Vučić ugrožava hrvatski primat na Balkanu?

Srpski predsednički izbori nisu pobudili veliki interes u Hrvatskoj koja se i sama sprema za lokalne izbore. Stav građana se kreće od „što dalje od Srbije“ pa do „imamo mi i svojih problema“. Tek je proglašenje izborne pobede Aleksandra Vučića isprovociralo reakcije hrvatskog dela društvenih mreža koje možemo smestiti u dve fioke: na prvoj bi pisalo „na istoku ništa novo“, a na drugoj „rugali bismo se Srbima da i kod nas nije jednako loše“.

Sličnost je samo slaba opozicija

Upravo ovu tezu o sličnim političkim situacijama u razgovoru za DW odbacuje politički analitičar Davor Gjenero. Kaže, Srpska napredna stranka (SNS) ima apsolutnu većinu u parlamentu, vlada je koaliciona samo zato što SNS na taj način distribuira odgovornost za vladine poteze, a time se zadovoljavaju i neki međunarodni interesi. „Recimo, pozicija Rusije koja štiti interese Ivice Dačića u toj vladi. Srbija ima sistem jedne dominantne političke stranke. Predsedavanje državom preuzima predsednik te stranke, a to znači da se Srbija vraća u svojevrstan predsednički model“, objašnjava Gjenero.

On je mišljenja da će najverovatnije budući premijer – a gotovo je siguran da će to biti žena – biti tek tehnička osoba koja će na neki način impresionirati Zapad, dok će se Rusija zadovoljiti nekim drugim ustupcima. „Kladio bih se da će premijerka biti Ana Brnabić. U takvom sistemu premijer nije više političar u pravom smislu reči. U tim okolnostima Vučić formalno vođenje vlade ne može prepustiti nekome ko je lider frakcije unutar njegove stranke niti to može prepustiti Dačiću koji dolazi iz male vazalske stranke koja se formalno naziva koalicionim partnerom.“

U Hrvatskoj je takav scenario ipak nemoguć, objašnjava ovaj analitičar. U Banskim dvorima su stvarni koalicioni partneri. Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) ne može formirati parlamentarnu većinu bez Mosta niti donositi parlamentarne odluke. Sličnosti, kaže, ima samo u tome što u Srbiji opozicija ne postoji, a u Hrvatskoj je ona izrazito oslabljena i bez političkih ideja. „Najveća Plenkovićeva opozicija je desna frakcija HDZ-a“, analizira Gjenero.

Druga međunarodna karijera za predsjednicu?

Vučić se s Grabar-Kitarović simbolično susreo sredinom 2016. godine. Potpisali su i Deklaraciju o unapređenju odnosa koja do danas nije dala plodove. Mnogi su tada kritikovali asimetričnost tog sastanka, budući da je s jedne strane bila predsednica s malim ovlašćenjima, a s druge tadašnji mandatar. U budućnosti bi njihova komunikacija mogla biti s istog nivoa, ali ne i sa slične pozicije moći.

„Vučić je, za razliku od predsednika Nikolića, od početka vrlo prijateljski prihvatio izbor Grabar-Kitarović. Bio je na njenoj inauguraciji na kojoj nije bilo Nikolića i od tada se govori o mogućoj saradnji“, kaže Gjenero. No hrvatska predsednica ipak ima druge prioritete i jasno je da u svom životopisu ne želi neformalnu titulu kraljice Balkana. „Odnosi Zagreba i Beograda u novim okolnostima, pogotovo u kontekstu crnogorskog pristupanja NATO, postaju odnosi NATO-a i ruskih saveznika na Balkanu. Očito je da Rusija i Zapad na Balkanu vode vrlo ozbiljan sukob. Fokus predsednice su odbrana i nacionalna bezbednost. Ona tu gradi temelj za svoju buduću međunarodnu karijeru. U tom kontekstu bi joj Vučić mogao postati dodatno zanimljiv.“

Hrvatski građani od Vučića ne očekuju iskreno pozitivne signale pa „tanak lak nemešanja u poslove susedne države“ često probija prezir prema novoizabranom predsedniku. Taj je sentiment potenciran Vučićevim predizbornim porukama u kojima je Hrvatsku optuživao za bujanje fašizma i ustaštva. Jer, javnost ga i dalje vidi pre svega kao političkog potomka Vojislava Šešelja koji je i na dan izbora odaslao niz prostačkih poruka prema predsednici Grabar-Kitarović uz najavu da Hrvatska za 20 godina neće postojati.

Vučić kao miljenik Evropske unije

„Teško da će Hrvatska ikada Vučiću, uslovno rečeno, oprostiti njegovu prošlost. Ali se mora zabrinuti zbog pozicije koju takva proruska autoritarna Srbija, zahvaljujući Vučiću, dobija unutar Evropske unije. Očito je da je EU odlučila da u idućih 20 godina nema proširenja prema zapadu Balkana. S Vučićem je našla modus kako ne prekinuti odnose s tim prostorom, a zadovoljiti interese koji proizlaze iz zamora od proširenja“, kaže naš sagovornik.

Gjenero smatra da je to opasno za Hrvatsku, jer je Unija u takvim okolnostima preuzela strategiju stvaranju carinske unije na Zapadnom Balkanu. Time se Hrvatskoj zatvara pristup tom tržištu, ali i sužava politički uticaj u BiH te pretvara taj prostor u vazalnu zonu Vučića i Rusije.

Može li Vučić biti korak ispred Plenkovića? Njegovu političku spretnost ilustruje i podatak da je mostarski sastanak s hrvatskim premijerom iskoristio kao pobednički bonus u izbornoj noći. Upravo je od njega hrvatska javnost doznala da joj premijer idući dan odlazi na taj sastanak kako bi razgovarao o posrnulom Agrokoru koji je krake pustio širom regiona. I u čijem se spašavanju prepliću ruski i interesi hrvatske vlade.

„Vučić je jednom mjesečno u Beču. Među prvima su mu čestitali kancelar Kristijan Kern, ministar Sebastijan Kurc i evropski komesar Johanes Han. Vrhunac njegove kampanje je bio višesatni razgovor s kancelarkom Angelom Merkel. To znači da Srbija u ovim trenucima preuzima svojevrsnu poziciju političkog izabranika Nemačke i Austrije. U takvim okolnostima Zagreb mora braniti svoje interese i komunicirati s tim Vučićem, kakav god on bio“, dodaje Gjenero.