U celoj priči najbolja je činjenica da Aleksandar Vučić neko vreme neće imati uverljiv razlog za raspisivanje novih izbora. Mada neki jak razlog za njegove političke piruete nije postojao ni do sada. Jedino ako mu ne padne na pamet da posle Voje Šešelja i Tomislava Nikolića politički upokoji još nekoga, pa mu uzme funkciju.
Prvi scenario:
Vučića za gradonačelnika
Dobra prilika su, recimo, predstojeći izbori za prvog čoveka Beograda. To bi bio do sada neviđen izazov. Aleksandar Vučić konačno prevazilazi traumu višekratnog gubitnika na velegradskim izborima i nakon premijerskog i predsedničkog mesta on zaskoči i gradonačelničku fotelju. Iz nje bi, po svemu sudeći, jednako efikasno mogao da kontroliše Srbiju. A Siniša Mali neka bude kažnjen premijerskim mestom.
Na glavnom dnevniku bi onda deset minuta prepričavali glavnu vest da je prvi čovek Kine posetio gradonačelnika Beograda. Ili divni snimci: gradonačelnik Vučić i predsednik Putin (u devetom mandatu) zajedno u lovu na jednoroge u kavkaskim divljinama. Gradonačelnik Vučić i Angela Merkel (u svom sedmom mandatu) posećuju beogradski zoološki vrt.
Ko smatra da je tako nešto nemoguće neka se priupita da li je pre 2012. i pomislio kako će se AV na ovako spektakularan način baviti samo njemu shvatljivim preskakanjem iz fotelje u fotelju.
Drugi scenario:
Vučić kao turski Francuz
Još uvek je neizvesno da li će on po ugledu na istambulskog samodršca Erdogana pokušati da od Srbije i njenog ustava napravi odelo po svojoj meri. Uvođenje predsedničkog sistema francuskog tipa, gde je predsednik ujedno i tata šefu vlade, najviše bi odgovaralo samodovoljnom temperamentu i despotskim ambicijama ovakvog političara.
Međutim, ta kombinacija može biti rizična. Petoletka je dug period. Predsednik tokom mandata može postati nepopularan. I uprkos Vučićevom raskošnom manipulativnom talentu pred njim bi se mogao pojaviti neko daleko ambiciozniji od Belog, ali sa istim šarmom. Tada bi sva vlast dospela u ruke novog predsednika. AV bi ostao bez posla. Suočen sa svojom neograničenom nemoći i sa – moguće je – osvetoljubivim pobednikom.
Treći scenario:
Vučić kao Tadić
Naravno, sledeći scenario je već oproban u vreme Tadića. Predsednik države preko partijskog liderstva upravlja slabašnim premijerom i njegovom vladom. Mana tog modela je što predsednik mora da se pravi kako poštuje ustav i kako se ne petlja u rad vlade. Aleksandru Vučiću političko glumatanje ne pada teško. No, on to sa žarom radi samo u Berlinu, Moskvi i Briselu. Kod kuće on to obavlja preko volje, pa su glumačka dostignuća mizerna. Tako svaka konferencija za štampu preti da se pretvori u šekspirovski dijalog iz Mrduše Donje.
Ovaj model je matematički najverovatniji, ali pošto niko ne zna šta je zapravo Vučićeva politička aritmetika, nije izvesno da će biti primenjen.
Naposletku, nije ni bitno gde će da zasedne gazda.
Vučić sa stranačkim žezlom
Pošto su u Srbiji institucije servis vlasti, a ne građana, onda je potpuno svejedno da li će AV da peca ribu ili da na papiru ima reprezentativne zadatke na Andrićevom vencu. Jedina funkcija koju on ne može dati ni za živu glavu jeste mesto naprednjačkog šefa.
Jedan od retkih ispravnih poteza Tome Nikolića – njegovo prepuštanje partijskog liderstva pri preuzimanju predsedničke funkcije – doneo mu je koju godinu kasnije političko penzionisanje. Tako je to kada pod stare dane postaneš pomirljiv i umesto sirovom snagom, kao do tada, hoćeš da impresioniraš čestitošću. U raspletu, Vučić je imao partijske divizije, a Toma nije. Pošto Vučić pamti sve što je lično uradio drugima, malo je verovatno da će iz ruku dobrovoljno ispustiti naprednjačko žezlo.
To žezlo je ključ tajne odaje sa insignijama vlasti. Samo kao stranački vođa Vučić može da vedri i oblači.
Nikakav unutarstranački konkurent nije na pomolu. Tako da ne treba očekivati ograničavanje Vučićevog svevlašća ni unutar stranke. On zna kako da uceni ljude i isposluje lojalnost. On ima uvid u sve tajne dosijee prijatelja i neprijatelja. On se pajta sa vlasnicima populističkih medija. Ostale zastrašuje i proziva. Njegov prestonički gradonačelnik je direktno umešan u slanje paravojnih razbijača na građane u Savamali. Njegov bivši ministar koji voli slobodne medije u klečećem položaju bio je na ledu nešto preko godinu dana, a sada ga Vučić toplim rečima budi iz hibernacije. Njegov glavni policajac je po svemu sudeći plagijator. Tako se može nabrajati do sutra. I šta? Ništa.
Vučićevu zaštitničku harizmu svi oni udišu zahvalnim plućima. Unutar te stranke ne treba očekivati da iko pisne.
Vučić kao bahati fantast
Dokle god je Srbija država slabih institucija i svemoćnih stranaka, dokle god umesto stručnosti i zakona caruju ortačko-burazerski sistem i igranje stranačkog kola oko kazana, sav Vučićev trud da se predstavi kao reformator biće neuverljiva poza. On će raditi ono što mora da ne padne u nemilost Zapada ili Istoka. A Srbijom će vladati kako dolikuje, bahato.
Naposletku, u nekom paralelnom svemiru postoji teoretska mogućnost da Vučić upotrebi neograničenu vlast da bi uveo vladavinu zakona, suzbio korupciju, iskorenio stranačko zapošljavanje, vratio omladinu sa praga stranih ambasada. Ukratko, mogao bi – da zaista veruje u to što ponekad govori – da svoju neograničenu vlast upotrebi za njeno strukturalno ograničavanje, time i za njeno civilizovanje.
Ipak mislim da je scenario u kojem Aleksandar Vučić kao gradonačelnik Beograda u Belom dvoru prima kineskog šefa države mnogo verovatniji.