Vučićev menadžment straha
24. mart 2020.
Aleksandar Vučić se nije baš najbolje snašao u svojim komunikacionim strategijama od početka zdravstvene krize. Odsustvo takta i paušalne optužbe, inače rezervisane za političke protivnike i neupodobljene novinare, predsednik Srbije je pre nekoliko dana preusmerio na srpsko rasejanje – na ljude koji „žive i rade daleko od rodnog kraja".
Podsetimo, najpre je još 14.03.2020 Vučić pozvao ljude iz dijaspore da se iz zemalja u kojima je prisutan virus korone ne vraćaju u Srbiju, naročito ne za uskršnje i vaskršnje praznike. „Molim vas ne dolazite jer bi to bio naš kraj!", izgovorio je predsednik države, povezujući ustavno pravo građana da budu u svojoj zemlji sa apokaliptičnom vizijom.
Ovim je izazvao potpuno suprotan efekat. Svi oni koji nisu imali stalnu dozvolu boravka, posao, sezonski radnici, oni koji su ilegalno boravili u zapadnim zemljama, penzioneri koji su penziju stekli po zapadnim gradilištima i fabrikama, pohrlili su u Srbiju.
Proglašenje dežurnog krivca
Razočaran ovakvim razvojem događaja Vučić se već 17.03. podigao ton, pa se obrušio na dijasporu: „Ljudi koji su se vratili iz inostranstva, koje smo molili da ne dolaze, a u dva dana je došlo preko 40.000 njih, pokazali su katastrofalnu nedisciplinu. Od 7.607 kontrolisanih – 5.954 smo pronašli kod kuće i oni su bili u izoalciji, čak 1.653 nije pronađeno kod kuće“.
Ovaj narativ ima jednu logičku grešku. „Ljudi koji su se vratili iz inostranstva… pokazali su katastrofalnu disciplinu". Preko 78 odsto ljudi su po podacima koje je sam predsednik obelodanio pokazali primernu disciplinu. Četiri od pet ljudi su se pridržavali propisane samoizolacije. Ali ona nestašna petina se u predsednikovoj paušalnoj kritici pretvorila u reprezentativni deo. Drukčije rečeno, kada govore o svakom petom, Vučić i Brnabićka govore tako kao da govore o svima.
Ljutita najava da će možda zatvoriti granice za gastarbajtere uverila je i neodlučne da je vreme da krenu za Srbiju. Vučićeve službe su do poslednje trećine marta uredno izbrojale koliko je ljudi došlo sa Zapada. Preko 300.000. Predsednik je tom prilikom najavio još oštrije preventivne mere i opet se obrecnuo na gastarbajtere jer dolaze u Srbiju gde žele da se leče „besplatno“.
Idila pre korone
Sredinom februara objavljeno je da je osnivač i član Pokreta ROD, predsednik Udruženja Srba u Slovačkoj Stane Ribič ukazom predsednika Republike Srbije odlikovan Zlatnom medaljom za zasluge.
„Rodoljubi Otadžbine i Dijaspore, ROD" je udruženje koje okuplja – tako barem tvrde na njegovom sajtu – Srbe sa svih kontinenata. Priznanje osnivaču tog pokreta spadalo je u državničku rutinu Aleksandra Vučića. Međutim, samo mesec dana kasnije predsednik označava dijasporu kao rasadnik zaraze, te upućuje jetke reči pune prekora i paušalnih optužbi. To dovodi do smetnje na vezama između prvog čoveka matice i prvog čoveka odlikovanog udruženja „ROD".
Na sajtu ovog udruženja njegov predsednik Dragan Stanojević objavio je „Obraćanje predsedniku Srbije“ u kojem se kaže da su Srbi iz inostranstva „razočarani i duboko povređeni“ Vučićevim izjavama kojima je „dijaspora stigmatizovana kao pretnja narodu u Srbiji“. Stanojević je oštar u svojim formulacijama, što očito iskazuje stepen povređenosti: „Mi u dijaspori se pitamo, da li ćemo biti hapšeni ukoliko se vratimo u svoju Otadžbinu i da li nas možda čekaju žute trake?!“. Stanojević podseća Vučića da se u Srbiju vraćaju samo oni Srbi koji su izgubili posao ili su u zemljama Zapada ilegalno – oni koji imaju urednu dozvolu boravka imaju i odličnu zdravstvenu zaštitu. Bodlja političke kritike je vidljiva – vraćaju se „ljudi koje su stranačke službe Srbije izgubili iz vida jer ne pripadaju strankama a znači nisu mogli doći do posla i zato su krenuli na crno u svet".
Društvene mreže – predsednikova soba odjeka
Dragan Stanojević je podsetio Vučića na one milijarde evra koje dijaspora godišnje unosi u zemlju, na biračko pravo u rasejanju te ga pozvao da „ispravi grešku“. S obzirom da je Vučić poznat po tome da nikada ne kaže da je zabrljao, osim ako ne ironiše, moguće je da će njegovo „izvinjenje“ potpuno izostati ili će zazvučati kao nova optužba – jer on nikada nije rekao to što je rekao.
Interesantno je da je Stanojević prepoznaje liderstvo Vučića u menadžmentu straha kod Srba: „Po izjavama na raznim društvenim mrežama, vidimo da je narod prihvatio tu optužbu, čime je unet razdor među nama"
I zaista, pošto je na društvenim mrežama ovih dana mnogo više ljudi koji dokoni traže uzroke svojoj karantinskoj bedi, vidljivo je da su u fokusu dežurnih hejtera izdvojile neke grupe ljudi koje su pogodne za projekciju sopstvene teskobe. Pored dijaspore tu su i stariji ljudi. Očita je ambivalentnost u odnosu prema njima. Brinemo za njih, ali bismo i da ih kaznimo kao neposlušnu decu – za njihovo dobro. Kao da smo dočekali priliku da budemo strogi roditelji svojim nekada strogim roditeljima.
Tu su fudbaleri, koji eto, tamo zarađuju milione pa sada beže ovamo, da rade šta hoće. Ili turisti koji su eto ipak otišli na odavno uplaćeno putovanje mada je celi svet u karantinu. U odnosu na ove dve grupe ljudi isto kao i u odnosu prema dijaspori vidi se izrazita socijalna zavist. I zluradost kada neko ko ima nešto što ti nemaš dođe u nezavidnu situaciju. To je često motivaciona odskočna daska za blistava umovanja u stilu „ja bih njih sve…" Tako strah pretvoren u bes rado odustaje i od demokratskih načela i od humanosti.
Nije sporno da se ponašanje ljudi poput Luke Jovića ili brojnih anonimnih povratnika iz inostranstva koji svoj ćef stupidno stavljaju iznad opšteg dobra mora sancionisati. Ali to je posao države, ona ima monopol sile, sudstvo i policiju. Nije posao predsednika i građana koji ga slede da čitave starosne ili esnafske grupe zakucavaju na stub srama.
Nagon krda
Može i gore. U Crnoj Gori, a potom i u jednom kantonu Bosne i Hercegovine objavljivani su spiskovi ljudi koji su u izolaciji. Tome kao „racionalnoj" meri ne aplaudiraju samo fanovi crnogorskog predsednika Mila Đukanovića već i poneki psudointelektualac iz regiona. Šta je u suštini ta mera? Državno delegiranje nadzora nad sprovođenjem sopstvenih odluka na komšije i zajednicu. Pretvaranje građana u denuncijante, potencijalno u rulju koja će, ako treba silom, da zaštiti imunitet krda.
Poprilično mutna vremena. Ljudi olako odustaju od slobode, time i od odgovornosti, očekujući zauzvrat paternalističku zaštitu od zaraze.
Pri tome se nešto rado zaboravlja: Aleksandar Vučić je onaj državnik koji se smejuljio dok je dr Branimir Nestorović, dečji pulmolog, 26.02.2020 na korak od njega u mikrofone govorio o „najsmešnijem virusu u istoriji“ i slobodnom ženskom šopingu u Milanu. Koju nedelju kasnije će isti taj državnik reći da je laž kada zli jezici tvrde da je neko od nadležnih govorio da je u pitanju „najsmešniji virus". Ovakve urnebesne vratolomije su učinjene pred kamerama, pa svako vičan internetu može prostim upoređivanjem snimaka videti kako predsednik laže. Ali je teško shvatiti – zašto? Cela stvar pokazuje jedino da Vučićev trampistički odnos prema istini nije ustuknuo ni pred koronom. A čovek hoće da ga ozbiljno shvate.
Ovi koji su se tada smejuljili zajedno sa Vučićem, a sada, sabijeni u mentalne šahtove vanrednog stanja i policijskog časa, po uzoru na njega traže krivca, neće dijaspori nikada oprostiti to što su ispali dobrano naivni verujući svom predsedniku. Jer je preko noći ispalo da je smešno bilo samo početak strašnog.