Vojna podrška za sirijske pobunjenike?

DW: Gospodine Štajnbah, da li se trenutna situacija u Siriji može okarakterisati kao bezizlazna?

Udo Štajnbah: Da, ona je bezizlazna. Čak i ako se pronađe formalni kompromis, kao što je to bio slučaj pre nekoliko dana, to ostaje samo formalni kompromis i ne vodi ničemu, bilo da je reč o Alepu ili celokupnoj situaciji. Interesi su previše različiti. Zapad želi da se drži po strani i ograniči se samo na humanitarne stvari, dok Rusi i Sirijci žele da dođe vojne odluke.

Iako zvuči užasno, ipak se postavlja pitanje: da li u najmanju ruku postoje izgledi da se sukobljene strane jednostavno umore?

Da, ali ne danas ili sutra. Pre svega, bori se samo jedna strana. U stvari, bore se samo sirijska avijacija i Rusi koji je podržavaju. Malo se bori i opozicija, dok se Zapad uopšte ne bori. Dokle god je tako, oni koji su se odlučili za borbu, u svojim rukama uvek imaju jače karte. Dakle, više nije pitanje da li problem rešiti diplomatskim putem ili ne, već je pitanje da li se vojno angažovati ili ne. Pre nekoliko dana ponovo je počelo da se govori o zoni zabrane letenja. Upravo to bi bio prvi i ispravan korak.

To znači, ako bi postojala politička volja, onda bi to otprilike bilo i rešenje?

Naravno. O rešenju još ne možemo da govorimo, ali prvi korak ka rešenju, prvi korak ka tome da se vojnom nasilju odgovori vojno. Do sada to nije urađeno. Druga strana se borila i, mora se reći, pobedila. Ona sada ne želi da joj neko, neposredno uoči konačne pobede, uskrati trijumf.

Dokle bi trebalo da ide taj vojni angažman?

Kao što sam već rekao: zona zabrane letenja za sirijske borbene avione. Avioni u tom slučaju, ako uzlete, bivaju oboreni. Tada bismo videli šta će da urade Sirijci i Rusi. Pre svega, tada bi se znalo kada se bombarduje i ko bombarduje. Sada se nikada ne zna da li je to sirijsko vazduhoplovstvo. Ko je nedavno napao konvoj? Zona zabrane letenja sirijskim avionima omogućila bi da se odvoji žito od kukolja.

Zapad je bio svedok u Libiji šta se dogodi kada nestane šef države koji je možda vladao autokratski, ali je ipak održavao jedinstvo u zemlji. Da li bi Zapad zbog toga mogao da bude spreman da u budućnosti to dozvoli i Asadu?

To bi bio apsurd. Nakon svega što se dogodilo bilo bi apsurdno da se dozvoli jednom predsedniku države da masakrira stotine hiljada sopstvenog stanovništva i da polovinu stanovništva natera da napusti svoje domove. To je nezamislivo. Diplomatsko rešenje s Asadom više nije u igri. Pošto Rusi, Iranci i drugi očigledno još uvek sanjaju o takvom rešenju, takvo rešenje više nije moguće. Na kraju, ostaje samo eskalacija i u vojnoj varijanti.

Ipak, na drugoj strani, pobunjeničke grupe koje su delom bile podržavane, kažu da praktično više i nema umerenog partnera u razgovorima.

To nije tačno. Naravno da postoje sasvim radikalne i umerene grupe. U sredini je veliki broj organizacija koje se na bilo koji način pola radikalne, a pola islamističke. Ukoliko se ulože napori, i ako su iza toga politička i vojna volja, onda bi mogao da se formira front organizacija koje bi trebalo podržati i ojačati kako bi došlo do smene vlasti u Damasku. Do sada je korišćen izgovor da je neprofilisana grupa – radikalna. To su samo izgovori jer postoji strah od poslednje mere, tačnije, vojne opcije sa vojnom podrškom toj opoziciji. Pošto postoji bojazan od vojne podrške, onda se takoreći deklasira i politička opozicija.

Profesor Udo Štajnbah je stručnjak za Bliski istok i islam. Već više od 30 godina na čelu je Nemačkog Orijent-instituta u Hamburgu.