Kad političari predlože neki „plan“, i ako je u njemu još reč o „nacionalnim naporima“, onda je jasno da se tu nešto kuva. Podsetimo se samo bivšeg kancelara Helmuta Kola i njegovog plana od deset tačaka za nemačko ujedinjenje – bilo je to u novembru 1989. godine. Sada, u februaru 2017, reč je o planu od 16 tačaka s kojim kancelarka Angela Merkel želi da promeni nemačku izbegličku politiku.
Ona to, međutim, ne može sama da uradi i zato u svoje planove mora da uključi i nemačke pokrajine. U suprotnom to ne bi bilo lako izvesti, jer savezna država i savezne pokrajine, već i zbog stranačko-politički različitih konstelacija, često imaju suprotstavljena mišljenja. Ali ove godine postoji i jedan važan razlog za slogu: u martu i maju održavaju se izbori u Sarskoj oblasti, Šlezvig-Holštajnu i Severnoj Rajni Vestfaliji – bira se novi sastav pokrajinskih parlamenata. U septembru zatim slede i savezni parlamentarni izbori – bira se novi sastav Bundestaga. Prema aktuelnim istraživanjima javnog mnjenja desnopopulistička Alternativa za Nemačku (AfD), ima dobre šanse da osvoji poslanička mesta u sva četiri parlamenta – tri pokrajinska i saveznom.
Veliki broj odbijenih zahteva za azil
Izbeglička politika i njene posledice i dalje su plodno tlo za izborne pobede AfD-a. Zato i ne čudi što će CDU, CSU, SPD i Zeleni – stranke koje su na vlasti u te tri pokrajine i na državnom nivou – učiniti sve kako bi to „tlo“ zadržale pod kontrolom. Nakon svega što se dogodilo u proteklih godinu i po dana, tu njihovu nameru, međutim, neće biti lako sprovesti. Previše toga se nakupilo, previše toga je krenulo po zlu, previše toga se propustilo.
U Nemačkoj je krajem 2016. godine bilo više od 207.000 stranaca koji bi trebalo da napuste Nemačku. Taj broj bi ove godine mogao da poraste na pola miliona – izračunali su konsultantskoj firmi „Mekinsi“, po nalogu Nemačkog ureda za migraciju i izbeglice (BAMF). Broj onih koji zaista napuste Nemačku, godišnje iznosi samo 85.000, navode iz „Mekinsija“. Za zbrinjavanje onih kojima je zahtev za dodeljivanje statusa azil odbijen, potrebno je izdvojiti oko tri milijarde evra.
Bespomoćna vlada
Upravo u tome krije se svojevrsni „politički eksploziv“ – pogotovo nakon terorističkog napada na berlinski božićni vašar koji je izveo Tunišanin Anis Amri. I njemu je, da podsetimo, odbijen zahtev za azil i trebalo je da napusti Nemačku. Među građanima Nemačke, taj napad dodatno je pojačao utisak da vlada ne može da izađe na kraj sa posledicama izbegličke krize, da nema više pregled nad situacijom, da ne uspeva da obezbedi bezbednost, red i mir, da dozvoljava da je obmanjuju kriminalci koji se predstavljaju kao izbeglice i da je protiv svega toga – nemoćna. Sve to ide na ruku Alternativi za Nemačku.
Akteri na saveznom i pokrajinskim nivoima svesni su te opasnosti u izbornoj godini. I to ih u dodatno povezuje. Sastanak Angele Merkel sa pokrajinskim premijerima u Berlinu, nije trajao ni puna tri sata, a već je gotovo u svemu postignuta saglasnost. Deviza glasi: „Dosta je bilo igranja“. Želi se da se demonstrira odlučnost, bezuslovna volju za delovanjem. Politika je, kako se često kaže, polagano bušenje debelih dasaka, ali sada se čini kao da su u Berlinu uzeli u ruke – bušilicu za armirani beton.
Građanima je dosta svega
To koliko je pritisak veliki, može se videti i po tome što pokrajine dobrovoljno žele da Berlinu prepuste sopstvene nadležnosti. Ukoliko savezna država ubuduće bude organizovala potrebna zamenska dokumenta, ukoliko bude koordinirala grupne deportacije i kontroliše ljude zbog toga što, ili nemaju pravo na stalni boravak, ili se identifikuraju kao opasnost za unutrašnju bezbednost u Nemačkoj, onda će ona de fakto preuzeti nadležnost nad deportacijama u Nemačkoj. To je do sada bila nadležnost pokrajina.
Građane, međutim, ne interesuje ko će za šta da bude nadležan. Njih interesuje samo da političari konačno počnu da rade. Mnogim ljudima koji žive u Nemačkoj dosta je svega. I to kako „biološke Nemce“, kako zovu autohtono stanovništvo Nemačke, tako i migrante koji su se u Nemačkoj „odomaćili“. Oni zahtevaju rešenja i ne žele više da gledaju šta sve ne funkcioniše. I dalje je većina Nemaca mišljenja da bi ljudima koji su u nevolji trebalo pružiti utočište, ali, istovremeno, raste i strah od kriminala i – preopterećenja. Raspoloženje u stanovništvu može u svakom trenutku da se preokrene. I zato nešto mora da se pokrene – i to odmah.