Bundestag: Dan sećanja na žrtve nacionalsocijalizma
27. januar 2021.
„Genocid“ – da li je taj pojam bar upola odgovarajuća reč za sistematsko uništenje šest miliona Jevreja u Drugom svetskom ratu od 1939. do 1945? Očigledno da nije. U Izraelu se taj najveći zločin protiv čovečnosti naziva hebrejskom rečju „šoa“ i znači „katastrofa“ ili „velika nevolja“. Van jevrejske države, osnovane 1948. godine, najčešće se upotrebljava pojam „Holokaust“. Ta reč potiče od starogrčke reči „olokauston“ i znači „potpuno spaljen“.
U svakom slučaju, pokušaj da se rečima iskaže civilizacijski lom koji su napravili Nemci zauvek će ostati izazov. To se ogleda i u zvaničnom nazivu „Dana sećanja na žrtve nacionalsocijalizma“ koji je 1996. uveo tadašnji nemački predsednik Roman Hercog.
Svakog 27. januara obeležava se dan kada su sovjetski vojnici oslobodili Aušvic. „Koristiti izraz ’žrtve Holokausta’ ne bi bilo dovoljno, s obzirom na to da je nacistička rasna politika pogodila mnogo više ljudi i ne samo Jevreje“, rekao je nemački predsednik pre 25 godina.
Te prve godine u nemačkom Bundestagu govorio je i Jehuda Bauer, izraelski istoričar rođen 1926. u Pragu. On je tada pomenuo i genocid u Ruandi (1994), Kambodži (1975-79) i Jermeniji (1915/16). Svi ti genocidi dogodili su se na određenim, nekad veoma širokim teritorijama, rekao je istraživač Holokausta, „ali, ubijanje Jevreja je bilo univerzalno i podrazumevalo se u celom svetu.“
I ono bi, rekao je, moglo da se ponovi – sigurno ne u istom obliku, ali možda na sličan način. „Ali, ne mogu da vam kažem ko bi u tom slučaju mogli da budu Nemci, a ko Jevreji“, rekao je Bauer.
-pročitajte još: Večno svedočenje o Holokaustu
Eli Vizel: Kako razumeti kult mržnje i smrti?
Godine 2000. je prvi put na komemoraciji u Bundestagu govorio neko ko je preživeo Holokaust – Eli Vizel. „Nadam se da ćete mi verovati da govorim bez mržnje i gorčine“, rekao je taj pisac s američkim državljanstvom, a poreklom iz Rumunije. „Da li će vas moje reči povrediti? Nije mi to namera.“
„Kako razumeti kult mržnje i smrti koji je vladao u vašoj zemlji?“ Vizel ne veruje u kolektivnu krivicu – to je on rekao većinom nemačkoj publici u zemlji počinilaca Holokausta. Ali, istovremeno je upozorio i da se ne podvlači crta: „Svako ko dozvoli da ugasne sećanje na žrtve, ubija ih po drugi put.“
Bronislav Geremek: Sledeći na redu su ljudi
Govor je 2001. održao naslednik Romana Hercoga, Johanes Rau. Bilo je to vreme jačanja desničarskog ekstremizma, ali i društvene debate o nemačkoj krivici i odgovornosti. Više od pola veka nakon završetka Drugog svetskog rata, Nemačka je u to vreme donela odluku da sa oko pet milijardi evra obešteti prinudne radnike iz vremena nacionalsocijalizma. Takođe, vodila se i teška debata o izgradnji spomenika Holokaustu u Berlinu.
-pročitajte još: Većini Nemaca važna kultura sećanja na Holokaust
Nakon ponovnog ujedinjenja dve Nemačke 1990, društvena klima bitno se promenila. U čestim napadima na ljude migrantskog porekla ili na izbegličke kampove bilo je i mrtvih. Nasilni desničarski ekstremizam mora se suzbiti, kako politički, tako i pravno, upozoravao je 2001. Rau. „Ljudska čast nije u opasnosti samo onda kada gore kuće i kada se ljudi progone ulicama.“
U vreme kada je 2002. govorio Bronislav Geremek, tadašnji poljski ministar spoljnih poslova, a takođe i žrtva Holokausta, svet je bio u šoku nakon terorističkih napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. Savremena istorija nije zaključila to „poglavlje mržnje“, rekao je tada Geremek. On je zahtevao da se deluje „zajednički na međunarodnom nivou“, a povukao je i paralelu između nacističkih zločina i genocida 1945. sa današnjicom. Svet nije smeo da stoji bespomoćno kada su u Nemačkoj spaljivane knjige, niti sme kada se u Avganistanu ruše spomenici kulture. „Jer, nakon toga su uvek na redu ljudi“, rekao je Geremek.
Upozorenje Šimona Peresa
Do 2007. su na Dan sećanja govorile isključivo žrtve, oni koji su preživeli koncentracione logore. Španski pisac Horhe Semprun (2003) i prva predsednica Evropskog parlamenta Simone Vej (2004) polagali su u svojim govorima nadu u proširenje Evropske unije na istok. Po prvi put u dugoj istoriji ratova i osvajanja, ujedinjenje Evrope nije postignuto silom, naglasila je Simone Vej. „Da li možete da procenite kakvu moralnu pobedu predstavlja to što se pristupanje zemalja-članica iz nekadašnjeg Istočnog bloka odvija u slobodi, mirno i demokratski?“
-pročitajte još: Bez kompromisa
Šimon Peres je, kao prvi predsednik Izraela, 2010. održao govor u Bundestagu. On je izričito upozorio na pretnju njegovoj državi od oružja za masovno uništenje „koje se nalazi u neracionalnim rukama“ i ljudi koji su „neuračunljivi“. Pritom je mislio na zakletog neprijatelja Izraela – Iran.
„Da bismo sprečili drugu Šou, na nama je da naučimo našu decu da održavaju mir sa drugim zemljama“, rekao je još Peres, čovek koji je 1994. godine, zajedno sa premijerom Izraela Jicakom Rabinom i vođom Palestinskog pokreta otpora Jaserom Arafatom, dobio Nobelovu nagradu za mir.
Anticiganizam u Evropi
Godinu dana nakon Šimona Peresa, 2011, kao gostujući govornik pozvan je Zoni Vejs. Rođen 1937. u Hagu, u porodici Sinta, skoro čitavu porodicu je izgubio u koncentracionom logoru. Genocid nad Sintima i Romima je „zaboravljeni Holokaust", rekao je Vejs. Istrebljeno je pola miliona muškaraca, žena i dece, a da društvo skoro ništa iz toga nije naučilo, „jer bi se danas prema nama odgovornije ponašali“.
Pored Italije i Francuske, Vejs je optužio i istočnoevropske zemlje, poput Rumunije i Bugarske, za „nečovečno“ postupanje sa njegovim narodom. „Desničarski ekstremisti idu po Mađarskoj i napadaju Jevreje, Sinte i Rome. Mi smo Evropljani i morali bismo da imamo ista prava i šanse kao svi Evropljani.“
Vejs je svoje optužbe ponovio i 2012, u govoru na otvaranju spomenika ubijenim Sintima i Romima u Evropi, odmah pored zgrade Rajhstaga u Berlinu.
Pohvale za nemačko otvaranje granica 2015.
Otkako su stotine hiljada izbeglica iz zemalja Afrike i Azije pogođenih građanskim ratovima došle u Evropu, i ta tema igrala je ulogu u govorima u Bundestagu. Rut Kliger, austrijska filološkinja, žena koja je takođe preživela Holokaust, pohvalila je to što je Nemačka 2015. otvorila granice za oko milion izbeglica: „Zemlja koja je odgovorna za najgore zločine veka, dobila je pohvale iz čitavog sveta“.
Nemačko-britanska čelistkinja Anita Lasker-Valfališ 2018. na to se nadovezala. Granice su za Jevreje u nacističkoj Nemačkoj bile hermetički zatvorene, a ne kao 2015. kada su otvorene „zahvaljujući neverovatno velikodušnom, hrabrom i ljudskom gestu“.
Nekadašnja muzičarka tzv. „Orkestra devojčica“ u Aušvicu nekada nije mogla ni da zamisli da će izgovoriti te reči u zemlji masovnih ubica. Jer, zaklela se, „moje noge više nikada neće kročiti na nemačko tlo“. Ona ne žali što je pogazila zakletvu. Kaže da je mržnja otrov, „a na kraju čovek otruje samo sebe“.
I ove godine: Dan sećanja na žrtve nacionalsocijalizma
Komemoracija za žrtve nacionalsocijalizma održava se i ove srede, 27. januara 2021. godine. Ovoga puta u Bundestag su pozvane dve žene: Šarlote Knobloh i Marina Vajsband. Jedna ima 88, a druga 33 godine.
Knobloh je do 2010. bila predsedavajuća Centralnom savetu Jevreja u Nemačkoj, a spasena je od deportacije u koncentracioni logor Terezijenštat. Vajsband je političarka Zelenih i publicistkinja. Pored vere, njih dve povezuje još nešto: angažman protiv antisemitizma.