Bez kompromisa
27. januar 2019.
Dugo je trebalo da Nemačka konačno prizna da je useljenička zemlja. Mnogi i dalje odbijaju da shvate da to što u Nemačkoj žele da žive i rade ljudi iz svih krajeva sveta, toj zemlji donosi više od kulturnog bogatstva. Imajući u vidu na demografski razvoj, bez radne snage i kompetencija ljudi iz drugih zemalja, građani najveće evropske ekonomske sile neće moći da održe svoj životni standard.
Danas, 74 godine nakon što je oslobođen Aušvic, koncentracioni logor za masovno uništenje ljudi, dobra je prilika da razmislimo šta zapravo znači doseliti se u Nemačku, ovde živeti i možda čak težiti nemačkom državljanstvu. Ovo je dobar dan da shvatimo zašto biti useljenička zemlja, podrazumeva jasna i čvrsta pravila - i da postoji nešto što je toliko nemačke da se nikada ne može osporiti i što ne dopušta kompromise.
Nemačka je odgovorna za ubistva najmanje šest miliona Jevreja. Odgovorna je za smrt i patnju miliona drugih ljudi na evropskom kontinentu, ali i više od toga. Ta nemačka istorija nije završena, nikada ne može biti zaboravljena, i mora se i dalje da živi kroz dane sećanja. kao što je ovaj današnji.
Ali taj pogled unazad se ne sme zaustaviti na užasu prošlosti, on uvek mora biti usmeren ka budućnosti. I uvek iznova se mora postavljati pitanje: Šta je to što moramo da uradimo sada - danas - kako bi bili na visini te posebne odgovornosti?
Upravo zbog toga što umiru poslednje preživele žrtve, kao i poslednji zločinci, moramo pronaći druge načine kako bi ovu odgovornost približili mladim ljudima, budućim biračima, budućim donosiocima političkih odluka. Što je duže iza nas vladavina nacista, tim je teže održati u životu njen značaj. Takva je priroda stvari.
Zbog toga je važno i ispravno o tome učiti u školama, organizovati ekskurzije u neki od koncentracionih logora, ali i posete nekadašnjem frontu u Verdunu. Važno je i dobro, da se bez obzira na stranačku pripadnost, sve demokratske i političke snage udruže i dosledno bore protiv mržnje prema Jevrejima i antisemitizma.
Isto tako je važno da se ljudima čiji preci nisu živeli u najmračnijoj fazi nemačke istorije, ili onima koji su se tek doselili, jasno stavi do znanja da - svi koji danas žive u Nemačkoj, moraju biti spremni da preuzmu ovu odgovornost. Jer ta odgovornost nema ništa sa individualnom krivicom, nego sa onim što je neodvojivi deo Nemačke posle Drugog svetskog rata. To je jasno kao dan, i takođe spada u ono što u Nemačkoj predstavlja Dan sećanja na Holokaust.